Skoro svaki dan na socijalnim mrežama iskoči tekst iz prošlosti koji govori o monstruoznosti izraelske vojske, tajne policije ili, jednostavno, načinu na koji se Izrael odnosio prema svojim prvim komšijama, naprimjer Libancima. Prije neki dan, 8. aprila, Izraelska vojska je izvela 100 napada na Libanon u deset minuta, pri tome je ubila 357 civila i na hiljade ranila, te uništila desetine gadskih blokova u Bejrutu i drugim gradovima. Razlog ovog manijakalnog ubijanja i uništavanja Libana jeste bila reakcija Izraela na dogovor o provizornom primirju između SAD-a (te Izraela) i Irana, koje treba da vodi ka pregovorima o potpunom prestanku rata protiv Irana.

Sami Izraelci, anticionisti, pišu o tome kako od 7. oktobra 2023. nije bilo dana u kojem Izrael nije ubio ljudsko biće, i sada ne može, i ne želi prestati ubijati. Izrael je prije ovog datuma (i Hamasovog napada) ubio 240 palestinskih civila, desetine djece među njima.

To je kao krv pod noktima, skori se i nije je moguće oprati. Kao što krv ne možeš oprati s bijele tkanine, osim hladnom vodom, ukoliko požuriš dok se nije skorila. Izraelska volja za ubijanjem je nešto što se skorilo i ne može se oprati svim svetim vodama ovog svijeta. To je jedna rutina ubijanja i destrukcije kakva nije viđena od Drugog svjetskog rata. Kako neko ko nije rođen na području okupirane Palestine, a današnjeg Izraela, može buldožerima čupati kompletna stabla stogodišnjih maslina, ako je domicilan na toj teritoriji. Niko normalan........

© Oslobođenje