Redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Rak samac ili car u tuđoj školjci

Rak samac ima samo jednu mogućnost: da pronađe napuštenu školjku i uvuče se u nju. Za razliku od svojih rođaka koji se slobodno kreću i prilagođavaju sredini u bezbroj smerova, njegov izbor nije stvar ambicije već nužnosti — trbuh mu je mek, nezaštićen, bez sopstvenog oklopa.

Meki trbuh nije tek biološka slabost; on je simbol trajne nesigurnosti. Unutrašnja krhkost koja ne podnosi proveru. Potreba da se bude zaklonjen, jer bi otvoren prostor mogao pokazati koliko je konstrukcija tanka.

Iz te krhkosti logično proizlazi školjka. Ali ona ne ostaje puki zaklon. Vremenom prerasta u pažljivo oblikovanu spoljašnju strukturu kroz koju se uređuje slika stvarnosti. U njenim zidovima nastaje simulakrum sistema: verzija društva koja ne prikazuje stvarnost, već je zamenjuje — svet u kojem su proporcije uvećane, problemi relativizovani, a stabilnost stalno naglašavana. Ono što deluje čvrsto nije nužno čvrsto — već dobro upakovano.

Kako takav poredak traje, sve oko raka mora se uklopiti u istu ljušturu. Institucije se ne grade da bi bile autonomne, već se preoblikuju tako da služe zaštitnoj konstrukciji. Mediji ne posreduju stvarnost, već je filtriraju. Javnost ne propituje, već reflektuje. Tako nastaje zatvoreni krug stabilokratije — sistema u kojem je spoljašnja predstava mira važnija od prirode unutrašnjeg poretka.

U tom prostoru sve mora biti najveće, istorijsko, sudbinsko. Podrška je uvek impresivna, uspesi nikada delimični, napori nadljudski, izazovi dramatični. Snaga se ne meri proverljivošću, već snagom odjeka unutar zidova koje je sam podigao. Ali kada narativ počne da slabi, kada pukotine postanu vidljive, kada stvarnost odbije da se uklopi u dekor — menja se dekor školjke. Suština unutrašnjeg poretka ostaje ista, ali okvir mora biti preoblikovan. Nova tema, nova kriza, novo „istorijsko“ poglavlje. Jer bez školjke ostaje samo meki trbuh – a to je rizik koji takav rak nikada ne sme da preuzme.

Sase koje se ljuljaju uz školjku

Uz školjku raka samca gotovo uvek se vezuju morske sase — organizmi bez čvrstog skeleta, meki, prilagodljivi, prirasli za podlogu. Njihova tela njišu se u ritmu struja i lako prihvataju oblik prostora u kojem su se nastanile. U prirodi taj odnos deluje kao simbioza: rak dobija zaštitu njihovih žarnih ćelija, a sase pokretljivost i pristup hrani. Sve izgleda kao skladna raspodela uloga.

Ali simbiotički odnos ne mora biti ravnopravan da bi delovao stabilno. U sistemu školjke pravac određuje smisao. Ako rak ide ka svetlu, svetlo postaje dokaz ispravnosti puta. Ako skreće u tamu, tama se proglašava nužnošću. A kada dođe do društvenog poniženja, ono se objašnjava kao taktičko povlačenje — trenutna slabost u utakmici u kojoj rak, kako se stalno ponavlja, i dalje vodi sa 5:0. Smisao se ne propituje — on se........

© Južne vesti