"Džek progovori glasno.

„Ova glava je za zver. To je dar.“

Tišina je prihvatila dar i ulila im strahopoštovanje. Glava je ostala na mestu, mutnih očiju, neznatno iskežena, zuba pocrnelih od krvi. Odjednom su svi potrčali što su brže mogli, kroz šumu, prema otvorenoj plaži.

Sajmon je ostao gde je bio, poput smeđe sličice, skriven lišćem. Čak i kad zatvori oči, video je krmačinu glavu. Polusklopljene oči svinje, mutne od beskrajnog cinizma života odraslih, uveravale su Sajmona da je sve to loše.

„To znam.“

Shvatio je da je govorio naglas. Brzo je otvorio oči i video glavu kako se veselo ceri na čudnom svetlu dana, ne obazirući se na muve, prosuta creva, čak ni na ponižavajući položaj na kocu.

Sajmon okrenu glavu i obliza suve usne.

Dar za zver. Hoće li zver doći po dar? Glava kao da se slaže sa mnom, pomislio je. Beži, reče glava nemo, vrati se ostalima. Šalim se – zašto bi se mučio? Samo si pogrešio, to je sve. Malo te boli glava, možda od nečega što si pojeo. Vrati se, dete, reče glava nemo.

Sajmon podiže pogled, osećajući težinu mokre kose, i zagleda se u nebo. Gore je, prvi put, bilo oblaka; velike nabrekle kule štrčale su iznad ostrva, sive, beličaste i bakarne. Oblaci su sedeli na tlu; lučili su, cedili iz časa u čas ovu zagušljivu, mučnu vrućinu. Čak i leptiri su napustili čistinu gde je krv kapala s izopačene, iskežene glave. Sajmon pognu glavu, pažljivo žmureći, i pokri oči rukama. Pod drvećem nije bilo senki, ali sve je bilo biserasto skamenjeno, pa je sve ono stvarno zapravo delovalo nejasno, kao priviđenje. Hrpa creva postala je crna grudva muva što su zujale poput testere. Posle nekog vremena otkrile su Sajmona. Prežderane, sletele su mu na potočiće znoja da piju. Golicale su ga ispod nozdrva i skakutale mu po butinama. Bile su crne i zelenkaste i bezbrojne. Ispred Sajmona, Gospodar muva je stajao na motki i kesio se. Sajmon je najzad odustao i pogledao; video je bele zube, mutne oči, krv. Prikovao je pogled za taj drevni, neizbežni znak prepoznavanja. U Sajmonovoj desnoj slepoočnici krv poče da udara u mozak."

Gospodar muva, Vilijem Golding

U jednom od prvih izveštaja sa blokade Autokomande 27. januara, novinarka „Danasa“, (ne)službenog glasnika srpskog autošovinizma, napisala je da studenti „od zvuka pištaljki i vuvuzela ne mogu da… čuju ni sopstvene misli“.

To je, obično, znak da su stvari krenule pogrešnim putem; da nešto treba menjati. No, svedoci smo krvožedne obojene revolucije koja računa na bezumlje i koja je stigmatizovala mišljenje. Štaviše, po Vučića stvari stoje gore nego što se može zaključiti iz lapidarnog obelodanjivanja ove, na prvi pogled, neprijatne istine.

Svestan da bi bilo kontraproduktivno da pribegne državnoj represiji, ili primeni neke od zakona koje bi mogao da primenjuje, Vučić uporno pokušava da na najveći izazov sa kojim se do sada suočio odgovori racionalno i razmišlja o mogućem kompromisu.

Ali „sumanutost“, koja ga zbunjuje i iritira, nije nikakav eksces ili iskliznuće već suština, drugo ime onoga sa čime se danas suočava. Studenti, i njihova selebriti i profesorska avangarda, zabranili su promišljanje. Traži se slepo pokoravanje, kakvo mnogi vezuju za islam, i Vučićeva glava – da li na ražnju, da li u zatvoru, ili u avionu za neki daleki azil, na letu bez povratka, jedina je dilema koju tolerišu.

Kako reče jedna moja prijateljica, nije dozvoljeno ni zarez staviti, a kamoli reći „ali“. Svaka kritika oboženih Studenata, ili izražavanje sumnje u tvrdnju da ostanak Vučića na vlasti vodi kraju sveta i propasti, „gubitku 21. veka“, izložiće vas besu naših postistorijskih „Robespjera“ i pretnjama klanjem i „jahanjem“ – što je jedan od bizarnijih aspekata histerije u kojoj žive fundamentalisti nove religije; milenarističkog, „kraj se bliži“ kulta koji sam nazvao studentizam.

Ne bih razumeo njegove duboke, predmoderne, mahom sedamnaestovekovne korene da me prijatelj nije uputio na jedan rad Trajana Stojanovića, istoričara bez čijih uvida, bojim se, teško možemo razumeti korene najvećih i najperverznijih zala sa kojima kao društvo moramo da se nosimo. Moj drug je deo deo tihe većine, jedan od zgađenih pogledom na svet i Srbiju unutar jezgra kulta oboženih „Studenata“, one „naše dece“, uglavnom klasno privilegovane, čiju sinegdohu prepoznajem u Kosti Kecmanoviću, kao i ozverivanjem i osvinjivanjem narodnih staleža, „polu-sveta“, kome su, donedavno golobradi, elitisti skloni.

Trajan Stojanović mi je pomogao i da bolje razumem prirodu otrova koji je u, još nerođenu, kneževinu Srbiju unela dositejevština – danas gradivno tkivo krvožednog studentizma koliko i sklonosti elita da budu zgađene Srbijom, njenim bitkom i prezrenim ljudima koji je nastanjuju. Svima nama koji se radujemo našim svetovima natopljenim slastima Orijenta i koji se ponosimo svim onim što nas čini Srbima. Drugim rečima, svim Srbima koji ni ne pomišljaju da treba da postanu pravoslavni Hrvati po meri zarobljenog uma Mila Lompara, sujetnog samooboženika koji nekim čudom nije postao autošovinista.

Lompar je postao glavni „četiri es“ ukras na fasadi srboskeptičnog kulta koji radije preti kamom nego „demokratskom batinom“. U ovog majdanoljubivog srpskog nacionalistu, retku biljku, učitan je fantazam o „Vučićevom Koštunici“, iako ta patriotska ikebana „ProGlasa“, politički impotentna dinarska mega-ambicija, iza sebe nema ni „kombi stranku“, a kamoli nekog neumornog nadzornika zapadnoljubive moći nalik generalu Aci Tomiću.

LAŽNI SPASILAC STUDENT MALI: „Istoričar se jamačno izlaže opasnosti da naškodi stvarnosti ako omalovažava bitnu ulogu koju u razbijanju starih društvenih struktura i nastajanju novih stanja imaju odmetnici i 'družine hrabrih momaka'… Pa ipak, u borbama naroda drevne civilizacije protiv dekulturacije, koje se neprestano produžavaju, i jedan istorijski fenomen još značajniji od delovanja odmetnutih pravdoljubaca je, ako ne u pogledu događaja koji su ga obeležavali a ono bar kao izraz društvene krize dugog, veoma dugog trajanja, ostao nezapažen od većine balkanologa.“

„Aludiram na milenarizam, koji je dobro poznat istoričarima srednjeg veka na Zapadu i stručnjacima za podvlašćena društva u nekadašnjim evropskim kolonijama, ali rđavo tumačen ili slabo poznat među specijalistima za istoriju Balkana“, napisao je Stojanović daleke 1966. godine – u tekstu u kome je sadržan opis fundamentalističkih strasti, antipolitičkih iluzija i velikih nada, kojima više nije natopljena samo „urbana“, turbo privilegovana, uglavnom dokoličarska Srbija glavnih postpetooktobarskih dobitnika.

„Milenarizam… drugi način bežanja od stvarnosti, obećava da će spasiti na ovome svetu čitavo jedno mnoštvo ljudi ako ne i naciju, i majstorski propagira okončanje tegobnog istorijskog doba.“ Na Balkanu je bio na vrhuncu od kraja 16. do početka 19. veka, ali „milenaristički potresi“, koji, „kada kucne čas“, mogu dobiti i „učene“ forme, ostali su pritajena (anti)politička snaga.

Teško je u opisima Šćepana Malog, koje citira Stojanović, ne prepoznati slike „božje premudrosti“ koja vodi „u neko lepo znatno doba“ – danas u građanističkom Beogradu učitane u lik oboženog, bezimenog „Studenta“. Naime, teško je tu razlikovati bezlično mnoštvo od jednine, ali koherentnost ideja i smislenost retko su činioci apokaliptičkih vizija.

Umesto lažnog cara dobili smo lažnog spasioca – „Studenta Malog“, ali pozadina je ista:

„Gotovost Južnih Slovena da svesrdno prihvataju takve apostole preporoda objašnjava se okolnostima koje su u isti mah objektivne i subjektivne, naročito njihovim iskustvima s tuđinskom vlašću. Oni su… sačuvali drevni mit o povratku pretka oslobodioca, mit o 'zaspalom caru', koji je u zapadnoj Aziji poznat kao mit o 'skrivenom emiru'. Posredi je, u stvari, fenomen prekomerno osećajnih naroda, spremnih, a i po prirodi sposobnih da prelaze iz jednog prejakog osećanja u drugo, iz očajanja u bezgranično nadanje.“

Stojanović ovaj tekst, jedan od njegovih radova koji nam pomažu da bolje razumemo najneprozirnije ali, istovremeno, najrazornije aspekte srpske sadašnjosti, završava zaključkom „da su milenarizam i zanesenjaštvo, u principu, suprotnost politike.“

APOKALIPSA SUTRA: Stojanovićeva tumačenja pomažu da pojmimo važnost antipolitičke potke protesta koji izluđuju Vučića i na koje ne uspeva da nađe adekvatan odgovor. Naime, protiv njega se danas ne vodi politički rat već je on na meti pohoda vođenog apokaliptičkom imaginacijom i, rečima bračnog para Komarov, velikih antropologa uvezenih, reproduktivnih „alternativnih modernosti“, kakva je i srpska, prožetog različitim „mesijanskom, spasonosnim, čak i magijskim manifestacijama“.

Vučić nasuprot sebe ima ljude – mada zombi je pojam koji bolje dočarava stanje njihove svesti i upućuje na prirodu racionalnosti za koju u njoj ima mesta – koji veruju u apokalipsu sutra. Zato ih izluđuje svako sledeće, obično, normalno, manje ili više radosno i tužno, srpsko danas. Reč je o modernom fundamentalizmu koga nije lako držati pod kontrolom do trenutka kada će, kako to po pravilu biva, izgoreti u sopstvenom žaru.

Citiraću prijatelja koji mi otkrio tekst Trajana Stojanovića, vrhunski obrazovanog „kompjuteraša“, koji nije studirao jedan od sve brojnijih beogradskih, novosadskih i niških fakulteta autošovinističkih nauka odnosno umetnosti: „Mislio sam, s početka, da je ovo samo obred prelaza 'Nutela' omladine, ali sad prerasta u milenarističko ludilo dečijeg krstaškog rata, gde ljudi za prolazak studenata govore – oslobođenje.“

Na Vučića se ustremila snaga koju ćete bolje razumeti ako posmatrate „Islamsku državu“ nego „Stranku slobode i pravde“. To je suština izazova sa kojim se suočava i sa kojim se ne nosi lako. Mislim da nije na odmet podsetiti da su SAD u Iraku i Siriji „Islamsku državu“ na kraju porazile nemilosrdnim, neprestanim bombardovanjem iz najmoćnijih haubica i aviona, koje je trajalo mesecima. Žilavi su pokreti koje greje fundamentalistički žar.

Vučiću od pomoći nisu ni njegovi vrhunski politički instinkti, ni veliko iskustvo u političkim borbama, ni medijski i državni aparati kojima raspolaže. To nije politička igra na kakvu je navikao, u kojoj akteri posežu za predvidivim alatkama iz „repertoara racionalnih izbora“ ili različitim iracionalnim ali, rečima Donalda Ramsfelda, verovatno najviše potcenjivanog političkog mislioca, poznatim nepoznanicama.

Teško je bilo zamisliti, a kamoli imati, bolje neprijatelje od Dragana Đilasa (građanističkog) i Mila Lompara (nacionalističkog), ali oni su, i dalje, nešto malo više od statista u onome što je Vučića snašlo – u izazovu koji je pred njega postavio jedan iracionalni, fundamentalistički kult, koji ga je uokvirio kao arhiđavola.

Štaviše, na ishod protesta više će uticati mera u kojoj je Đilas, koji oličava celu opoziciju, nebitan, a ne mera i načini na koje može da utiče na njih. Još veći paradoks je vezan za ulogu ključnih zapadnih centara moći. Njihova ravnodušnost prema protestima ima veći značaj nego načini na koje ih različiti zapadni akteri podržavaju ili pomažu.

To ne možemo razumeti ako ne uvažimo činjenicu da ovde, pored litijuma, i dalje postoji „burence baruta“ i da nije bez rizika ohrabriti igre vatrom. Činjenica da je stereotip ružan, ili da je često zloupotrebljavan, ne znači da ne odražava stvarnost.

Konačno, imamo i paradoks koji je zbunio Slavoja Žižeka. U Srbiji, čija su novija ružna istorijska iskustva vezana isključivo za ulogu Zapada i njegove antisrpske politike, jedna obojena revolucija ima šanse da uspe samo bez zastava takozvane Evropske unije. Toga su svesni oni koji ih koordinišu i vode, mladi ljudi čije su aspiracije, ciljevi i vizija, iz mog ugla nažalost, identične sa onima koje su vodile one obojene revolucionare koji su mahali zastavama EU. Kosovo u njihovim glavama uglavnom nije ni primisao – Brisel je „srce Srbije“ kakvu žele i oni i političke snage kojima će, ako pobede, predati Srbiju.

LAŽA I PARALAŽA: Vučić se, po prvi put, suočava sa nepoznatim nepoznanicama nad kojima ne može da uspostavi kontrolu. Nažalost, priroda destruktivnosti tog kulta, i posledice antipolitičkih iluzija koje su u njega upisane, mogu doći do izražaja tek pošto bude srušen. Tačnije ako uspeju da Vučiću izmaknu političko tlo pod nogama i suoče ga sa pogubnom pozicijom – da se nađe na putu da počne da lebdi iznad Srbije, u političkom vakuumu.

Naime, imam utisak da se među onima koji su zabranili mišljenje ističu oni koji misle da će se u jednom trenutku na ulicama gradova u Srbiji pojaviti toliko velika masa, toliko mnogo ljudi, da će „sve da stane“ – i da će Vučićeva vlast tada jednostavno ispariti. Mada, možda ova optimistička strategija nije promišljana; možda je nametnula bezidejnost, uparena sa odlučnošću katastrofičara koji veruju da je jedina alternativa kraj sveta.

Drugim rečima, teško je reći da li se takva slika priželjkivanog kraja, što znači i da se put ka uspehu protesta više oslanja na delovanja fizičkih nego političkih zakona, javlja kao posledica svesti o slabosti stranaka opozicije; da li je iznuđen zato što ne postoji politički put ka njihovom uspehu. Ili je, pak, ideja o kapilarnoj disperzija protesta, ohrabrivanoj povremenim „spektakularnim“ mitinzima, koja treba do dovede do toga „da Srbija stane“, promišljena, samosvojna strategija, originalna koliko i optimistička.

Na poslednjem masovnom igrokazu, u Novom Sadu, po prvi put je došla do izražaja samouverenost, bahatost i samopravednost slučajnosrpskih putovođa ustreptalih „protestanata“, smeštena ispod optimizma i opijenosti brzinom uzleta. Naime, počeli su da se neskriveno odvajaju od važnih dimenzija jako složene srpske stvarnosti, koja ume da „ispljune“ valer baš onda kada ste ubedili sebe da ste je zakovali u crno-belom ramu.

Činjenica da su misteriozni organizatori protesta otvoreno zagazili u političku sferu učinila je prepoznatljivom političku opciju koja se sve vreme krije ispod njihove apolitičnosti. Lica te opcije, pomoću kojih su po prvi put sapleli sami sebe, jesu novinari-selebritiji – ne Srđan Milivojević, Marinika Tepić i Đilas, političari koji su odavno postali privesci Jelene Obućine, Zorana Kesića, „patuljastog bizona“…

Možda je Vučić prozreo odakle mu dolazi najveća opasnost, činjenicu da ga ovaj put ne ruše već da ga guraju u bezvazdušni politički prostor, ali ne znam da li mu to može pomoći da formuliše neki odgovor čija okosnica nije čekanje i ohrabrivanje pristalica.

Čini mi se da Vučićevo insistiranje na argumentima, pozivi na dijalog i kompromis, odražava, možda neosvešćenu, potrebu da nekako zaobiđe suštinu opsene, zanesenjaštva i zaslepljenosti sa kojom se suočava, kao i meru u kojoj je svakodnevno, razobručeno nasilje „blokada“ uspešno predstavljeno kao nenasilje.

Ponoviću, tu važnu ulogu danas nema opozicija, pa čak ni oni zapadni centri moći koji žele što slabiju i poniženiju Srbiju, već Vučića ovaj put ruši sila koja je ponosno nerazumna. Reč je o napadno obezličenom kultu koji se hrani krvlju – malo je bitno koliko je stvarna i čija je. Pseća ili ljudska; građanska ili narodna; studentska ili policijska.

Sledbenici studentističkog kulta put do uspeha vide u sejanju straha i zebnje, i zato svim silama pokušavaju da ožive devedesete, nelagodu i strahove po kojima ih pamtimo.

Naime, nije Vučić taj koji vodi „povratku u devedesete“. Naprotiv, on nas je odlučno, i jako uspešno, odveo od „devedesetih“ i, možda, obezbedio da one više ne mogu da nam se „vrate“. Danas devedesete, i duboku, iznurujuću zebnju kojom su bile obeležene, pokušavaju da falsifikuju i ožive oni koji su odlučni da ga po svaku cenu eliminišu.

Taj osećaj, i fragmenti paralelne stvarnosti – ciljano oblikovani od strane „Studenata“, selebriti krema dokoličarske klase i luksemburških „Junajted medija“ tako da se rimuju sa stvarnošću devedesetih – služe da ih u našoj svesti, koliko i u svakodnevici, stalno vraćaju i oživaljavaju. To je važno (anti)političke oružje u rukama onih koji su zaključili da postoji jedan, prividno nenasilni, izbezumljujući način da eliminišu Vučića.

Oni su ti koji ovde žive u lažnom, veštačkom „paralelnom univerzumu“, falsifikatu devedesetih odnosno „povratka devedesetih“, i svim silama pokušavaju da stvore iluziju da svi mi živimo u toj laži, koje ne korespondira sa stvarnošću Vučićeve Srbije.

To je jedan........

© Informer