Niko iz Višeg javnog tužilaštva nikada nije rekao da su na skupu 15. marta 2025. godine u simulaciji upotrebe "zvučnog topa" učestvovali svi demonstranti. To ne bi bilo ni tačno, a ni realno, piše u svom autorskom tekstu analitičar medija Ištvan Kaić.

Štaviše, teško da bi simulacija ove vrste bila uspešna da su svi prisutni učestvovali u nekakvom tajnom i proračunatom dogovoru, jer bi se simuliranje straha i panike sa lakoćom pretvorilo u lakrdiju.

S obzirom na ono što smo mogli da vidimo, realno bi bilo pretpostaviti da najveći broj okupljenih nikakve veze nije imao sa planiranjem simulacije kakvu tužilaštvo prikazuje, i da je tajna njenog uspeha ležala upravo u tome da se što veći broj njih na određenim lokalitetima nađe u zamci i bez ikakve pripreme uvuče u stanje opasne nekontrole kojom rukovode zakoni mase.

Kako je to moglo biti urađeno? Kako tužilaštvo pokazuje, postojalo je nekoliko punktova na kojima redari u toku petnaestominutne tišine dobijaju signale da skinu flourescentne prsluke i, kao demonstranti koji se više ne razlikuju od drugih, počnu da trče duž strana u masu bez ikakve jasne logike.

Smatra se da su oni ti koji, zajedno sa nekolicinom najbližih koji na snimcima deluju kao da im se planski priključuju, izazivaju inicijalno uznemirenje okupljenih. 

Ono što snimci, međutim, ne pokazuju u dovoljnoj meri jeste činjenica da se pravo razgorevanje straha i panike ne dešava u tim prvim redovima koji, uslovno rečeno, mogu da isprate ponašanje redara, već tek nekoliko metara dalje, dublje u masi, kod onih koji to ne mogu i kod kojih parametri straha rastu vrtoglavom brzinom baš usled nedostatka informacija zbog čega se i šta se uopšte dešava na prostoru koji se sa mesta gde su ne može jasno sagledati. Ti ljudi su, i pre nego što stižu da shvate bilo šta, već u stampedu koji dalje, kao psihološki bučna lavina u ambijentu malopređašnje tišine i napetosti, eksponencijalno stresira okupljene opet do jedne izvesne metraže (dubine), nakon čega naglo opada kada ono što zovemo razum posle nekog vremena ponovo proradi.

Foto: video printscreen

Ti ljudi ne znaju šta je izazvalo inicijalno uznemirenje i ne mogu to da znaju jer i sami učestvuju u događaju koji je, po tužilaštvu, ciljana amplifikacija tog uznemirenja i to su ljudi u koje ne treba sumnjati da su zaista osetili autentične simptome. Opis tih simptoma, prema onome što je zabeleženo, odnosi se najčešće na nepunu sekundu i po pravilu svodi na pokušaj determiniranja tog strikno uznemirujućeg, u svesti nemogućeg trenutka za koji ne postoji odbrambeni mehanizam pripreme, ali koji istovremeno ne može ni da se probije van subjektivnog okvira doživljaja.

Pošto rekosmo da oči ne vide ništa, ili makar ništa što bi mogle da objasne, drugo čulo po dominaciji u tom deliću sekunde preuzima primat kao u mrklom mraku i taj subjektivni doživljaj dobija svoj izraz isključivo u čulu sluha, kad nastaje fenomen tzv. psihičkog zvuka koji deluje i kao posledica i kao uzrok stanja straha i panike. Tako su nastali opisi u kojima se zvučnim elementima "boji" doživljaj nepojmljivo opasne pretnje koju oči ne uspevaju da uhvate: nadolazeći zvuk voza, aviona, topot konja i sl. Taj........

© Informer