Nikad nisam verovao u slučajnost. Sve na svetu i u životu ima svoje uzročno-posledične veze. Kako kažu u onoj teoriji: kad leptir mahne krilima iznad Indonezije, na Floridi nastane uragan.

Zato sve više sumnjam da je neki “leptirić mahnuo krilima” i iznad nesrećne nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici. Jer, kako to da se baš u dato vreme, na datom mestu zatekne osoba čija je glavna preokupacija i pre tog nesrećnog događaja, pa sve do dana današnjeg, rušenje države. Slučajno ? Neka i bude, ali zašto se time niko nije bavio, pa nek se desilo da je ta osoba prosto tamo i zalutala. Štogod da je, morala bi svoje prisustvo na mestu nasreće, neposredno pre nego što se ona dogodila, da objasni tamo gde treba.

Možda Tužilaštvo veruje u slučajnosti, Deda Mraza, da je Zemlja ravna ploča, ali njegov zadatak nije da veruje, već upravo da sumnja i proverava. Ali, zašto bi se ta institucija koju narod plaća bavila takvim trivijalnostima kojima se bavio Šerlok Holms, književni junak Artura Konana Dojla. Da traga, istražuje, proverava po sto puta, odbacuje nemoguće. Možda zato što je Holms izmišljen, a tužioci su stvarni. Lakše je ovako, presaviješ tabak, optužiš prvog koga se setiš i koji ti se ne dopada, i gotovo...

Moj prijatelj, građevinski inženjer u penziji, čovek od integriteta, u ozbiljnim godinama i sa ogromnim iskustvom nekoga ko je bio nadzor na izgradnji jedne od najvećih termoelektrana u tadašnjoj Jugoslaviji, uverava me već mesecima da se onakav pad nadstrešnioce nije mogao desiti a da to nije namerno urađeno.

Jednostavno, smatra da je reč o diverziji.

Kako je ona sprovedena možemo da nagađamo, smatra on, ali objekti sami onako ne padaju. To je, sve do svoje smrti, tvrdio i Đuro Raca, otac devojke koja je stradala ispod novosadske nadstrešnice. On je svoje sumnje na teroristički akt pismenim putem podneo tužilaštvu.

Odgovor nije dobio, niti je iko od nadležnih obavio razgovor s njim. Gde to na svetu ima da tužilac unapred odbacuje nečije svedočenje, pa bilo........

© Informer