Kolumna Dragutina Matanovića o Danu sećanja na zločinačku "Oluju" i hrvatski progon.

Na malom trgu u Mrkonjić Gradu okupljeni su slušali izuzetna obraćanja patrijarha srpskog Porfirija, Milana Kneževića, predstavnika Srba iz Crne Gore, i Milorada Dodika, predsednika Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Ali narod je pre svega došao da čuje istorijski govor predsednika Vučića. I čuo je kako su zapadne sile u tajnosti kovale plan da unište Krajinu, što su i sprovele u nekoliko dana.

Pre njih je dirljivo govorila gospođa Nevenka Dobrić, kojoj su u zločinačkoj „Oluji“ Hrvati nemilosrdno ubili dvanaestogodišnjeg sina Sinišu: „Ni punih 10 kilometara nismo odmakli kada je hrvatska vojska presekla koloni put i sa 12 prostrelnih rana usmrtila mog Sinišu i svekra Petra.“ Nemilosrdan zločin. Monstruozno. Tipično hrvatski. Na njen govor duboko emotivno je reagovao predsednik Vučić, priznavši da nije mogao da zaustavi suze dok je slušao njenu priču i poručivši da ne može da zamisli da izda oči Siniše Dobrića: „Samo da brinem o njima... Pa ne morate ni klaster da nam otvorite.“

Agresija na Republiku Srpsku Krajinu, pod kodnim imenom „Oluja“, započela je ujutru 4. avgusta, masovnim vojnim napadom na sever Dalmacije, Liku, Kordun i Baniju, iako je taj prostor formalno bio pod zaštitom misije UNPROFOR-a, ustanovljene februara 1992. Rezolucijom 743 Saveta bezbednosti OUN. Među poginulima bilo je 1904 osobe, 66 odsto su bili civili. Trećina stradalih su bile žene. Ubijeno je i desetoro dece mlađe od 14........

© Informer