Nedavno je predsednik Vučić ugostio prijatelje meštane u obnovljenoj kući svoga dede u Čipuljiću, nadomak Bugojna. "To je ta bila porodična kuća, mi smo na drugom spratu živeli. Nama su prve kuće spalili sad i u ovom ratu. Po spisku su išli. Tražili kuće onih koji bi mogli da smetaju... Koga briga za zidove na kraju krajeva, brineš za uspomene, a zidove sagradiš. Evo, sazidao istu kuću, ama istu", rekao je Aleksandar Vučić.

Kada bi prosečan građanin Srbije pomislio na gradove srednje Bosne, imao bi različite asocijacije. Za Travnik, da je rodno mesto nobelovca Ive Andrića. Za Jajce, da je grad u kome je održano istorijsko Drugo zasedanje Avnoja - gde su komunisti zapečatili federativno uređenje buduće države na štetu Srbije. Za Bugojno, to bi verovatno bila bugojanska grupa ustaških terorista koja je 1970-ih upala u Jugoslaviju da podugne ustanak.

Retko ko bi pomislio da su u pitanju srpski stradalnički gradovi. A baš u njima ustaški genocid u NDH 1941-1945. poprimio je čudovišne razmere. 

O svakom od ovih gradova može se pričati posebna priča. Kada je predsednik Srbije nedavno boravio u svom zavičaju i rodnoj kući svojih predaka, rekao je da je u gradiću Bugojno pod planinom Cincar preostalo svega oko 40 Srba. Kako to?

U poslednjem ratu, već 1992, bugojanski Srbi doživeli su strašan egzodus. Izgubili su domove, dragocenosti, imanja, porodične uspomene, grobove. To stradanje bilo je minimalno spram onoga u Drugom svetskom ratu. Tada je srpska populacija Bugojanskog sreza izgubila čak petinu pripadnika, ubijenih na najsurovije načine, kakve zdrav um ne može da zamisli. Posle genocida 1941-1945. i etničkog čišćenja Srba 1992-1995. sa ovih prostora,........

© Informer