Уставна тамница по имену БиХ
Босна и Херцеговина већ три деценије живи у необичном уставном парадоксу. Што се гласније тврди да се она брани, то се упорније разграђује једини договор на којем почива. Што се више говори о њеној функционалности, то се мање поштује начин на који је Устав предвидио да она функционише. А када уставна правила не произведу резултат који жели бошњачка политика у БиХ, онда се не мијења политика, него се покушава промијенити смисао Устава.
Ту почиње уставна тамница по имену БиХ. Она не настаје зато што је Дејтон заштитио кроз механизме два ентитета и три конститутивна народа. Настаје онда када се од Републике Српске, српског и хрватског народа тражи да остану у заједничкој држави, али да се одрекну управо оних права и гаранција под којима је та државна заједница договорена.
БиХ није уставно неуспјешна зато што њен Устав не може да се примјењује. Она је неуспјешна зато што значајан дио бошњачке политичке структуре не прихвата уставом прописан начин функционисања. Дејтонска БиХ није замишљена као проста већинска демократија у којој један народ, сам или уз помоћ спољних фактора, може да одлучује у име свих. Она је сложена, децентрализована и консензуална заједница. У њој је сагласност начин управљања, а не сметња управљању.
Када нема уставом потребне сагласности, то не значи да је настао правни вакуум који неко мора попунити. То значи да предложена одлука нема потребну подршку. И то је такође уставни одговор. Механизам који каже да нема одлуке без сагласности није блокада, него правило да уставноправни ентитет или један конститутивни народ не може бити прегласан о питањима од суштинског значаја.
Ипак, у политичком Сарајеву већ годинама се његује обрнута логика. Ако Срби не прихвате неку одлуку, онда је проблем у ентитетском гласању. Ако Хрвати траже легитимно представљање, онда је проблем у конститутивности. Ако Савјет министара нема општу надлежност, онда га треба назвати владом и понашати се као да уставна ограничења не постоје. Ако све то није могуће постићи договором, онда се позива високи представник. А ако је потребно да се резултат накнадно прогласи правним, ту је Уставни суд БиХ.
Најочигледнији примјер удаљавања од Дејтона јесте судска власт на нивоу БиХ, коју Устав не познаје. Устав БиХ изричито установљава Уставни суд. Не установљава Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, нити општу правосудну вертикалу на нивоу заједничких институција. То није случајан пропуст у тексту, него посљедица расподјеле надлежности према којој све што није изричито повјерено БиХ припада ентитетима, односно судска власт експлицитно припада Републици Српској и Федерацији БиХ, а као доказ томе може нам послужити чл. 121а Устава Републике Српске, који регулише положај Високог судског и........
