Српска уставна историја представља изузетно плодно тле за изучавање из најразличитијих углова. Она је у нашој науци схватана као "уставна борба", најчешће од хроничара/политичких актера (С. Протић, С. Новаковић, Ј. Томић), као "правна модернизација" (М. Павловић) или просто као један органски процес омеђавања с муком стечене и изграђиване јавне власти (С. Јовановић). Почев од Сретењског устава 1835. године, у ових 190 година наша уставност је пролазила кроз више мена, карактеристичних и за европску: од либерално-демократске, преко социјалистичке и натраг. За то време она је имала и више "рукаваца" (уставност краљевина Србије и Црне Горе почетком 20. века) или била део једне шире уставне традиције (југословенске, од 1918. до 2006. године).

Постављена временска међа, као и политичко-правна и политичко-географска, обухватају само уставност у формалном смислу, поседовање писаног устава: материјалну уставност, као скуп основних друштвених чинилаца који изграђују један правни поредак, неки наши аутори везују и за период Првог српског устанка (Р. Љушић, З. Мирковић), док поједини њене корене траже чак у праву средњовековне Србије (С. Шаркић).

Кроз кратак осврт на трајање српских устава, једну "уставноисторијску статистику", очитава се и динамичност друштвених и политичких промена на нашим просторима. Рецимо, знаковито делује податак да је просечно трајање Устава Србије (и Југославије скупа) нешто краће од 13 година. Њен први устав, Сретењски, нажалост, носи и........

© Glas Srpske