„Prvi lek za loše vođenu politiku je inflacija valute; drugi je rat. Oboje donose privremeni prosperitet, oboje donose trajnu propast. Oboje su utočište političkih i ekonomskih oportunista“. (Ernest Hemingvej)

Doista, „zastava oportuniste se menja brže od vremenske prognoze“, a „prilagođavanje vetru nije znak mudrosti već nedostatka pravca“. (Nepoznati autor.) Prema veštačkoj inteligenciji, „oportunizam je moralno fleksibilan pristup… veština prilagođavanja ličnoj koristi, često nauštrb moralnih načela… beskičmenjaštvo, izneveravanje sopstvenih ideala… snalaženje bez čvrstih principa“.

Neko jednom ironično reče da – ako se već mora, ako nema treće opcije – „između budalizma i oportunizma, biram ovo drugo“. Ta konstatacija podrazumeva da se od obe manljive alternative ipak opredeljuje(mo) za onu manje lošu. Jer, oportunista redovno nije glup čovek, već obično „samo“ ograničena i nekvalitetna, ili bar pogrešno formirana, naučena ili zavedena, osoba. No, stremeći ka sopstvenom cilju, ona neće prezati – ako nađe da je potrebno, da joj ide u prilog – da onome koji joj stoji na „putu“, pričini štetu, dovede ga u nepriliku, u nevolju.

Sve u svemu, oportunizam, po pravilu, ima negativnu konotaciju, prizvuk sebičnosti, uskogrudosti, besprincipijelnosti – vođenje računa samo o sopstvenom interesu. U rečnicima piše da je oportunizam „iskorišćavanje pogodnih prilika radi postizanja ciljeva, naročito u politici“ (M. Vujaklija), odnosno „prilagođavanje prilikama i iskorišćavanje pogodnih........

© Danas