Ne može novinar bez dobre priče. Ne ide to. Vidimo i ono što nam nije u opisu posla. Istražujemo, pratimo. Izigravamo „policajce“, ali ne privodimo, kritikujemo, ali ne osuđujemo. Samo posmatramo i skrećemo pažnju na kojekakve društvene malicioznosti. Dao bog, ima ih na pretek.

Nedavno sam prisustvovala neprijatnoj sceni u komšijskom Maxiju. Lik je ladno „maznuo“ viski… Kako? Samo ga je stavio ispod jakne. Nisam mogla da verujem… Kažu da kradu samo oni koji nemaju… Ali, ovaj nije bio sirotinja. Bio je dobro obučen: kožna jakna (sigurno vredi par stotina evra), cipele „kaubojke“, bela košulja (mora da je iz Pinosave) i neki parfem koji „ubija“ (verovatno kupljen kod šanera).

Ne skidam pogled sa njega. „Odelo“ je dovoljno govorilo kom soju društva pripada. Ali, htela sam da mu vidim oči, da uhvatim taj pogled dok uzima chivas. Radi to oduvek… Bez treptaja, bez ijednog pogrešnog trzaja ruke. Profesionalac.

Prilazim kasi i kažem prodavačici šta sam videla. „Pa, zar opet? Mnogo ih je komšinice. Navikli smo. Neće policija da se bavi sitnim krađama… Svi kradu, od predsednika, premijera, ministara… Kad krade vlast što ne bi i sirotinja?“ Tačno.

Ali, nije moja tema: koliko i šta vlast krade? Ima mnogo materijala za tu temu. Obimno je to štivo.

I kako u životu biva, novi dan otvara nova poglavlja. Sledeća scena bila je u Južnom bulevaru u Idei. Prebiram po glavi šta mi je još od namirnica potrebno za današnji ručak… „Vratite........

© Danas