Tako ti je to. Što više domaćeg novca trošiš na investicije manje ostaje za ličnu i državnu potrošnju. Dugoročno gledano ima ta politika dobrih strana. Ali je sporiji put do veće zaposlenosti, većih plata i penzija, odnosno većeg standarda. A strpljenje je ograničeno, pa se narodu može smučiti vlast koja vodi takvu politiku.

To je ova vlast odmah shvatila. A nije joj bilo ni teško. Da je započela politikom – use i u svoje kljuse, verovatno bi već odavno bila bivša. Nažalost, nasledila je nemoćnu ekonomiju, slabiju od one iz 1989. godine.

Dakle, nije sporno osloniti se na tuđa sredstva da bi se što brže došlo do posla i većih plata i penzija. Uostalom, nema zemlje vredne uvažavanja ekonomski gledano, da nije koristila tuđi kapital i tuđe znanje čak i na visokom nivou razvijenosti a kamoli u razvoju. Koliko je ko uspeo zavisi kako je radio ono što je morao raditi. Naslućujete. U nastavku pišem kako smo mi to radili, a kako je po mom i mišljenju kompetentnijih od mene, to trebalo raditi. Razume se, u granicama mogućeg.

Dođoše, potrošiše subvencije i odoše

Dođoše, potrošiše subvencije i odoše

Kad je zemlja mala po broju stanovnika a istovremeno puna prirodnih bogatstava, plodne zemlje, da bi, kako smo nekad govorili – mogli hraniti pola Evrope, osnova politike je morala biti – čuvaj ono što imaš, pogotovo onog što imaš malo a predstavlja uslov svih uslova za napredak. To je ljudski resurs. Ako je prozvodnja hrane i energetika uslov neophodne suverenosti u vođenju razvojne politike, onda se ne prodaje ni PKB ni RTB Bor ni NIS. Ako je sopstveno znanje uslov tehnološkog napretka i uspešne........

© Danas