„Zemljotres“, „Uzburkano“, „Zbunjeno“, „Nezadovoljstvo“, „Okrutno“, „Potpuni haos“, „Haotično“, „Raspad sistema“, „Besmisao“, „Diktatura“.

Ovim rečima učenici Pete beogradske gimnazije opisali su kako su doživljavali školu i njenu svakodnevicu tokom perioda koji su obeležili blokada škole, neprodužavanje ugovora delu profesora koji su bili zaposleni na određeno, protesti đaka, njihovih roditelja i građana, direktorovanje Danke Nešović, suspenzije i otpuštanja nastavnika.

Nakon 18 meseci institucionalne krize u Petoj, organizacija Prijatelji dece Srbije je, na inicijativu Saveta roditelja te gimnazije, sprovela istraživanje o tome kako đaci vide stanje u školi i ostvarivanje svojih prava.

Istraživanje je sprovedeno u periodu od januara do juna ove godine, kroz fokus grupe sa 26 učenika iz 15 različitih odeljenja i sva četiri razreda, uz dopunski upitnik, koji je popunilo 23 učesnika.

Izveštaj donosi autentična svedočanstva učenika o školskoj atmosferi, kvalitetu i kontinuitetu nastave, bezbednosti, pritiscima, komunikaciji sa školom, javnom govoru o učenicima, kao i posledicama krize po njihovu dobrobit. Osim toga, obuhvaćena je i analiza dostupnog medijskog sadržaja, koji je korišćen za bolje razumevanje konteksta i povezivanje sa događajima koje su deca opisivala.

Činjenica da se predstavlja kao Lejdi Dron govori sve što treba da znamo: Zašto je vlasti važna v. d. direktorka Pete gimnazije?

Činjenica da se predstavlja kao Lejdi Dron govori sve što treba da znamo: Zašto je vlasti važna v. d. direktorka Pete gimnazije?

Nalazi pokazuju da učenici posledice krize ne prepoznaju samo u propuštenim časovima, već u tri međusobno povezane dimenzije: obrazovnoj neizvesnosti, emocionalnoj iscrpljenosti i dubokom narušavanju poverenja u institucije koje bi trebalo da ih štite.

„Učenička svedočanstva ukazuju na česte promene rasporeda, nedostatak blagovremenih informacija, narušen kontinuitet nastave, osećaj nesigurnosti, pritiske i izostanak podrške u trenucima kada im je ona bila najpotrebnija. Istovremeno, svedoči o tome da su učenici u uslovima krize razvili visok nivo samoorganizovanja, solidarnosti i građanske svesti. Organizovali su radne grupe, brinuli o školskom prostoru, učili o pravima i zakonima i, kako je jedan učenik rekao, počeli da ‘nose Ustav u rancu gde god da idu'“, piše u izveštaju.

„Svaki dan smo očekivali da li će još neki profesor da dobije otkaz ili da nas prebace u drugu školu, nisi znao gde ćeš, kad ćeš, šta ćeš. Bukvalno haos i stres“; „Ja bih možda rekla da je prisutan strah i kako među decom tako među profesorima“, svedočili su učenici o opštoj nepredvidivosti školskog života, svakodnevnom iščekivanju novih promena, strahu od daljih posledica po nastavnike i učenike, kao i mogućem izmeštanju nastave.

Đaci su opisivali i osećaj gubitka smisla obrazovnog procesa. Iznose utisak da škola već duže vreme ne funkcioniše kao zajednica učenja, podrške i razvoja, već kao prostor formalnog ispunjavanja obaveza.

„Rekla bih neprijatno, nelogično, loša energija, strana lica koja, deluje mi, ne bi trebalo da rade u školi, tužne face profesora koji su ostali i morbidna atmosfera“; „Trošenje vremena, dubljenje na glavi, besmislica, nije više ta škola, manjak poente, izgubljenost cilja“; „Sve što se radi, radi se samo pro forme da bi se reklo eto mi idemo u školu, idemo na časove“, pričaju đaci.

Opisali su i iskustva zbog čestih promena rasporeda, izostanka časova, nejasnih informacija, promena nastavnika i osećaja da obrazovni proces više nema kontinuitet.

„Mi smo promenili 17 rasporeda. Svake nedelje je bio novi raspored. Prvih pet rasporeda neki predmeti nedostaju, pa nemamo likovno pet nedelja… To je bio ‘živi’ pakao“; „Mi smo skoro svaki dan propuštali časove. Prve tri nedelje........

© Danas