Sećam se 2. novembra i kako mi brat (vatrogasac) prepričava kako su vadili ljude (ili ono što je od njih ostalo) ispod ruševina. Ne brini, mama, danas smo preživeli. Tata me zove da kaže kako je polomio Neletovu ploču iz osamdesetih na hiljade komadića. Dok se polovina Srbije bori sa stihijom, druga polovina je privedena. Ostaće samo pitanje na čijoj smo bili strani.

Čekanje. Pa ubrzanje. Onda opet malo čekanja. Na raskrsnici. Pored kontejnera. Ispred kontejnera. Iza kontejnera, kad treba da posluži kao štit od đubreta koje bacaju na nas. Predsednik kaže da smo imbecili. Možda je u pravu. To bi mu svakako bio prvi put.

A onda opet čekanje. Pa opet ubrzanje. Pa sve ispočetka. A možda je konačno vreme da krenemo iznova? Što Kormak Makarti kaže, ispočetka su ionako već svi probali – iznova znači od novog.

Dan 1 – 4. jul

Studenti su pozvali da danas sve stane. Možda je 4. jul ponovo, simbolično, dan za nezavisnost. Kasnim na posao i razmišljam ima li uopšte smisla i otići. Treba li zaista sve da stane, da bismo ponovo mogli da krenemo? Iznova. Probijam se kroz grad, okolnim uličicama od Zemuna ka centru u pokušaju da zaobiđem kontejnere i ove „imbecile“ (kaže predsednik) koji neumorno prelaze pešačke prelaze u krug. Sećam se 2. novembra i kako mi brat (vatrogasac) prepričava kako su vadili ljude (ili ono što je od njih ostalo) ispod ruševina. Krici. Krv. Beton. Presečen film.

Stižem na posao i život nastavlja da teče. Izgubljeni u pokušaju da odglumimo normalnost, dok nam u glavi odzvanja „pumpaj, pumpaj, zašto si stao“. I Nole je počeo da pumpa. Ionako mi Bolta za trku imamo.

U povratku sa posla, pridružujemo se blokadama. Sad i mi postajemo oni „imbecili“ o kojima priča predsednik. Danas je privedeno 107 osoba, ali mi nismo među njima. Ne brini, mama, danas smo preživeli.

Dan 2 – 5. jul

Pumpamo i dalje. Tata me zove da kaže kako je polomio Neletovu ploču iz osamdesetih na hiljade komadića. Da znate mog tatu onako kako ga znam ja, shvatili biste koliko je to velika stvar. Za nekoga ko je uspavljivao decu (žensku) stihovima „ljudi su išli u kolonama, nikom nije smet’o vetar što je duv’o…“ poseta Ćacilendu je ipak neoprostiv greh. I nije to više pitanje........

© Danas