Moć je neobičan posed. Što je čovek duže ima, teže mu je da razazna gde prestaje ona, a počinje on sam. Funkcija donosi počasti, naklone,  kamere, pratnju, mikrofone, ljude koji ustaju kada uđeš, čekaju šta ćeš reći, smeju se tvojim šalama, odobravaju tvoje odluke i aplaudiraju – rečima, obećanjima, dosetkama, ponekad i samom tvom pojavljivanju

Spinoza u Etici piše o nedoslednosti u načinu na koji procenjujemo ljudske strasti. Čoveka toliko obuzetog nekim predmetom da ga vidi i kada nije prisutan nazvaćemo ludim, kaže Spinoza.

Smejaćemo se onome ko „plamti od ljubavi“ i ne misli ni o čemu drugom osim o predmetu svoje požude. Ali pohlepnog čoveka koji misli samo na dobitak, ili ambicioznog koji misli samo na slavu, nećemo smatrati sumanutim. A ipak, zaključuje Spinoza, „pohlepa, ambicija, požuda itd. zaista su vrsta ludosti, premda se ne ubrajaju među bolesti“.

Tri i po veka kasnije vredi pitati: da li i zašto ponašanje koje bismo drugde prepoznali kao očigledan gubitak  mere i kontrole prestajemo tako da vidimo kada je njegov predmet vlast?

Zamislimo čoveka koji bi za 18 dana 64 puta pozvao bivšu partnerku –  upravo onoliko puta koliko je CRTA od 1. do 18. avgusta izbrojala televizijskih uključenja predsednika Srbije uživo.

Teško da bismo njegovu upornost opisali rečima: „Kako je samo predan ljubavi!“ Ako bi nam objasnio da namerava da obori i sopstveni rekord jer je njegov posao da voli, zabrinutost bi se povećala. Ali kada je predmet strasti vlast, naši kriterijumi kao da se menjaju.

Grozničava aktivnost postaje „rad“, neprekidno prisustvo „odgovornost“, a potreba da se bude svuda „požrtvovanost“. Možemo se onda zapitati: gde prestaje političko delovanje, a počinje nemogućnost da se podnese mogućnost gubitka vlasti?

Pre nego što su izbori raspisani, može se krenuti u kampanju kao da se glasa sledeće nedelje. Mogu se obilaziti sela i gradovi, podizati šatori, okupljati ljudi uz hranu, piće i muziku, uključivati ministri i državni aparat.

Ekonomista Kovačević: Vučić,........

© Danas