Sadizam je naslađivanje u nanošenju bola drugome. U savremenom političkom kontekstu, sadizam se sve manje vezuje za telesno mučenje, a više za komunikacionu agresiju, psihološku torturu i javno emocionalno razapinjanje. U autoritarnim režimima reč nije sredstvo komunikacije, već oružje. Nije tu da objasni, uveri ili poveže. Koristi se da rani, ponizi, kazni.

U Srbiji, retorika vlasti i njenih medijskih trabanata poprima obrise upravo takvog sadizma. Ne onog impulsivnog, već sistematskog, strateški upotrebljenog da obesmisli otpor, unizi dostojanstvo i slomi volju za promenom. Nije to više puka bahatost ili drskost. To je sadizam sa zadatkom.

Vučić ni u jednom svom javnom nastupu ne govori da bi građanima pružio važne informacije, da bi spustio tenzije, ohrabrio, pomirio. Njegov govor nije komunikacija, već dominacija. NJegova reč služi da se uspostavi hijerarhija: on govori, drugi slušaju, kliču i kleče.

Opozicionari su „ološ“, novinari su „lažovi“, profesori su „neradnici“, žrtve ili njihovi bližnji su „zloupotrebljeni“ ili „politički instrumentalizovani“. Nema elementarnog ljudskog obzira, a kamoli saosećanja.

Svaka emotivna ranjivost neistomišljenika, biva izvrnuta ruglu, svaka sumnja, „nezgodno“ pitanje, proglašeno je napadom na državu i izdajom. Sadizam se ne ogleda samo u agresivnosti tona, inadžijskom, pretećem i podrugljivom obraćanju, već i u izboru meta. Sadistički poriv je nagon za moći i zato uvek, „gađa“ one koje vidi kao slabije. I one koji postavljaju „nezgodna“ pitanja. NJima se ne odgovara, oni se razapinju.

Medijski sadizam ne proizvodi samo lažni konsenzus, već i kolektivnu psihološku........

© Danas