Plačemo zato što nas je dugo bolelo. Žestoko nas je načeo „Ribnikar“, pokosio Mladenovac, dotukao Novi Sad. Zabolelo nas i Barajevo.

Sve to boli i dalje, ali sada imamo nadu, imamo decu koja su ustala tražeći pravdu i poštovanje zakona, za koju smo mislili da su samo deca, imamo studente za koje smo mislili da žive na sopstvenoj planeti, na društvenim mrežama, „bleje“ po kafićima, uče, polažu ispite i prave planove kuda da zapale sa diplomom. I baš kad smo se s tom činjenicom gotovo pomirili, oni su se iznenada spustili sa svoje planete i podsetili nas da „razum služi sticanju slobode“, kako reče Česlav Miloš.

I tako, od blokada univerziteta, petnaestominutnih ćutanja širom zemlje, pa i regiona i sveta, dobili smo i sliku nepreglednih kolona studenata kako u sumrak koračaju kroz vojvođansku ravnicu, kako prolaze i drugim delovima Srbije, poput oslobodilaca, što i jesu.

Zašto plačemo kad vidimo studente?

Oslobodili su Srbiju straha. Zato ljudi plaču. Kao da su se mnogi tek sada osvestili da svih ovih godina žive bez prava na slobodu, i kao da su tek sada shvatili koliko im ta sloboda nedostaje. Zato što je prirodna i zato što potreba za njom postoji u strukturi svakog ljudskog bića.

Ta lepa, mlada i pametna lica zapravo su jedno veliko putujuće ogledalo nacije. U........

© Danas