U nedovršenom romanu Omer-paša Latas Ivo Andrić među mnogim akterima dočarava jedan lik, koji neodoljivo podseća na grupni portret jedne kategorije likova naših dana i ovdašnjeg režima.

U naročito asocijativnom pasusu, posebno za nas ovde i sada, opisujući dotičnu osobu naš besmrtni nobelovac piše: „Takvi ljudi su „korisni“, uživaju naklonost starešina, iako ponekad mesecima nemaju šta da rade.

Jer kad nastupi trenutak da nekoj državnoj potrebi i odluci vladajućih, ma kakva ona bila, treba dati neophodnu pravnu podlogu, onda stvar može da izvede samo onakav znalac i tumač zakona i propisa kao što je Junus-efendija. I tako se ostvaruje i provodi i ono što gola sila i obična naredba ne bi mogle provesti i ostvariti, bar ne lako i brzo. (Vulkan izdavaštvo, str. 227-228)“.

Prostor i vreme radnje ovog romana je Bosna sredinom 19. veka, kada je među tamošnjom rajom uveliko važila izreka – kadija te tuži, kadija ti sudi. Ta izreka nalazi svoju renesansu u današnjoj Srbiji, a lik Junus-efendije nose mnogi tužioci i sudije. Ipak, taj lik prirodno i iskustveno najviše pristaje funkciji predsednika najvišeg suda u državi – Ustavnog suda.

Profil predsednika Ustavnog suda, koji kao da je rađen po obrascu Andrićevog Junus-efendije, usavršavan je od dolaska na vlast osobe koja je od svojih ustavnih funkcija premijera i predsednika države sačinila režimski lik sultana. Takvom političkom karakteru pristaje pravosuđe, a posebno Ustavni sud, čije delovanje „…po potrebi i odluci vladajućih, ma kakva ona bila, treba da pruži neophodnu pravnu podlogu…“.

Uporedo sa nastupom tog režima, praktično od njegovog početka 2012. godine do danas, Ustavnim sudom Srbije defiluju čelnici (i njima odgovarajući članovi) koji pre svega služe tome da „…ostvaruju i provode i ono što gola sila i obična naredba ne bi mogle provesti i ostvariti, bar ne lako i brzo“.

Svi predsednici Ustavnog suda čiji su se mandati podudarili sa vladavinom domaćeg sultanizma, kao po naredbi prevodili su golu volju vrhovnika u nakaradno tumačene paragrafe, čineći od njih norme bez sadržaja, golo pravo po diktatu gole sile. Svi zajedno, njih četvoro do sada, pristajali su da budu sudijske maske brojnih protivustavnih i nezakonitih radnji formalno predsednika Republike, a stvarno najvišeg vinovnika totalnog bezakonja,

Tokom mandata predsednika Ustavnog suda – Dragiše B. Slijepčevića, Vesne Ilić-Predić, Snežane Marković, i danas postupajućeg Vladana Petrova, svemoćna ruka sluškinje vlasti kumulativno gradi kolektivni lik po ugledu na Andrićevog Junus-efendije, ovoga puta ne u turskoj Bosni nego u današnjoj Srbiji. Efekat nelagode i psihičke teškoće, koji prati prestupnika u prvom nedelu, prevaziđen je počevši od 2013. godine, zatvaranjem očiju Ustavnog suda pred protivustavnim dokumentom, Prvim briselskim sporazumom o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova (bez zvezdice).

Taj dokument bio je prvi u paketu većeg broja propisa i „sporazuma“ koji su ga nadograđivali: zaključak Vlade o Prvom briselskom sporazumu sa aneksom Sporazuma koji je prihvatila Skupština (2013), Sporazum o implemetaciji (2015), Sporazum o putu normalizacije odnosa Kosova (takođe bez zvezdice, 2023) i Srbije, i njegov ohridski aneks (2023). U ovaj paket spada i........

© Danas