Nedavni samit „Jugoistočna Evropa – Ukrajina“, održan u Kijevu, na kojem su se okupili lideri regiona zajedno sa najvišim zvaničnicima Evropske unije, nije doneo diplomatski preokret. Upravo zato predstavlja jasan primer duboke krize evropske bezbednosne arhitekture.

Dok se za pregovaračkim stolovima usaglašavaju formulacije zajedničkih deklaracija, na ukrajinskom ratištu presudan postaje odnos industrijskih kapaciteta, logistike i vatrene moći. Između diplomatskih saopštenja i detonacija otvorio se jaz koji savremena evropska politika nije u stanju da premosti.

Samit nije važan zbog onoga što je u završnom dokumentu napisano, već zbog onoga što u njemu nije moglo biti konstatovano – da nijedna strana trenutno nema održivu strategiju za okončanje rata, već pre svega plan kako da ga nastavi. Evropska diplomatija ostala je zarobljena u svetu političkih fraza, dok se stvarnost na terenu ubrzano prilagođava logici dugotrajnog rata iscrpljivanja.

Autorski tekst ambasadora u penziji: Zašto je samit NATO-a doneo manje od očekivanog i koja je pozicija Srbije?

Autorski tekst ambasadora u penziji: Zašto je samit NATO-a doneo manje od očekivanog i koja je pozicija Srbije?

Diplomatija rituala naspram industrijskog rata

Kijevski samit pokazao je zamor ritualne diplomatije. Usaglašeni narativi i pažljivo birane formulacije više ne mogu da prikriju rastući jaz između političkih ciljeva i vojne stvarnosti. Dok Beograd nastoji da očuva politiku vojne neutralnosti, a odsustvo predstavnika Prištine odražava složene regionalne kalkulacije, težište stvarne moći odavno se preselilo iz konferencijskih sala na proizvodne trake vojne industrije.

Savremeni rat visokog intenziteta ne dobija se rezolucijama, već proizvodnim kapacitetima i sposobnošću da se nadoknađuje ogromna svakodnevna potrošnja ljudstva, municije i tehnike. Rat u Ukrajini pokazao je da se finansijska i ekonomska snaga ne pretvaraju automatski u vojnu moć na terenu. Dok Kijev od zapadnih partnera (na sastanku Koalicije dobrovoljnih 13. jula o.g) traži dodatnih 300 raketa-presretača za sisteme Patriot, Rusija je prelaskom privrede na ratni kolosek obnovila sposobnost masovne proizvodnje artiljerijske municije, raketa i navođenog naoružanja (i odgovorila je upotrebm modernizovanih bombi FAB-3000).

U ratu iscrpljivanja industrijska baza postaje ključni element strategije. Takvi kapaciteti ne mogu se stvoriti preko noći političkom odlukom, niti se nedostatak proizvodnih kapaciteta može brzo nadoknaditi novcem. Problem savremene diplomatije nije u tome što je izgubila značaj, već što je prestala da traži politički izlaz iz rata i sve više se svodi na upravljanje njegovim tokom.

Evropski rulet na ivici ambisa: Autorski tekst ambasadora u penziji

Evropski rulet na ivici ambisa: Autorski tekst ambasadora u penziji

Militarizacija kao zamena za politiku

Suočena sa činjenicom da rat ulazi u dugotrajnu fazu, Evropa je odgovor pre svega pronašla u ubrzanoj militarizaciji. Povećavaju se vojni budžeti, užurbano se razvijaju kapaciteti odbrambene industrije i pokreću se novi programi naoružavanja. To je legitimno pravo svake države koja proceni da joj se........

© Danas