„Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.“ Ivo Andrić
Eto nas u sred jednog takvog vremena.

Danas (a i devedesetih je bilo tako) nama je psihijatrija na vlasti, kriminalci nose značke, a građani su podanici i vlasništvo stranke. Onda se pojavilo svetlo na kraju tunela – Zoran Đinđić je verovao da možemo da budemo ljudi. Ubile su ga ubice koje rade za državu – psi rata koji beže od odgovornosti za zločine koje su počinili.

Consuetudinis magna vis est (stare navike teško umiru).

Još od Apisa naovamo, naša država strepi od zločinaca i ubica koji prete iz senke.

Zaglibili smo da gore ne može. Do pre samo nekoliko meseci delovalo je da nam nema pomoći.

Ipak, inteligencija je progovorila.

Slušajte ove mlade ljude, jer nam daju možda poslednju šansu da uhvatimo civilizacijski priključak! Ovo je pitanje opstanka, a ne stranačkog opredeljenja. Ovo što mi radimo kao narod poslednje četiri decenije sigurno vodi u propast. Pogledate samo kako se odnosimo prema svojoj deci: šaljemo ih u rat, lažemo ih, trujemo nacionalizmom, tučemo ih, proglašavamo za vlasništvo države koja je ogrezla u korupciju i kriminal, ubijamo. Bukvalno ih teramo da odu odavde. Knedla mi je u grlu.

Zašto biramo trumatizovane ličnosti sa psihijatrijskom dijagnozom da nam kreiraju budućnost? To nije do stranog faktora, to je do nas. Sami biramo takvu vlast. Zašto? Da nije ono slično se u........

© Danas