U nedavnom tekstu o ratu SAD i Izraela, objavljenom na sajtu Radara, označio sam ovaj zapadni tandem kao agresore iz perspektive međunarodnog prava. Uz to sam, u načelu, svaki pokušaj da se menja unutrašnji poredak zemalja, ma kakva je priroda njihovog unutrašnjeg ustrojstva, tretirao kao antiliberalni čin.

Istovremeno naglasio sam da je intelektualna kritika diktatorskih režima ili onih zasnovanih na šerijatskom pravu poželjna, ako ona ne zagovara spoljašnje nasilje kao način njihovih radikalnih promena. Dakle, odlučno odbijam tezu da se svi režimi postave na istu vrednosnu ravan – apsolutni vrednosni relativizam.

Kad je reč o Iranu, većina naših intelektualaca ne poznaje suštinu njegovog unutrašnjeg poretka, zbog čega, vođeni ideologijom antizapadnjaštva (čitaj antiparlamentarizma), u prvi plan ističu aspekte svetovne vlasti – izbore za parlament, predsednika, u kojima učestvuju i žene koje imaju pravo na zapošljavanje. Kao što se zna, za vreme vladavine Pahlavija, bar u jednom periodu, žene su stekle ne samo pravo glasa i zapošljavanja već su mogle da se kupaju u bikinijima i da javno nose „mini“ haljine, tj. da ne moraju da nose hidžab i slično.

Međutim, posle pobede revolucije, kada je vrhovni vođa (ajatolah, imam) postao Homeini, Iranska Islamska Republika bila je ustavno utemeljena na šerijatskom pravu. To je pojačano novim ustavom usvojenim za vreme Hamneija, posle smrti Homeinija, time što je šerijat u daleko većoj meri institucionalizovan.

Prema šerijatskom pravu celokupni ljudski život je organizovan na islamskom pravu, ne samo aspekti privatnog života (verski, moralni i pravni) već i celina života zajednice. Garant takvog karaktera ljudskog života je vrhovni vođa (ajatolah) koji........

© Danas