Moje godine magijskog mišljenja počele su 27. decembra u 3 sata noću. Kad smo spremili i obukli mog supruga, zagrlili smo se i plakali, moj sin, moje dve pastorke i ja. Onda su se deca povukla u drugu sobu i ostavili su nas dvoje, mog muža i mene, same.

Sedela sam najpre na stolici, a onda sam legla pored Aleksandra koji je bio obučen u košulju i odelo. Uzela sam njegovu ruku, još je bila topla. Pala mi je na pamet misao koju su izgovorili stoici u antičkoj Grčkoj: „Mi smo tu, smrti nema, smrt je tu, nema više nas“. Ja sam bila tu i smrt je bila između Aleksandra i mene, u sobi.

Razmišljala sam o tome koga je moj suprug sreo kada je prešao na drugu stranu. Jutro pre smrti na trenutak je dozivao roditelje. Pitao me gde su otišli. Kao lekar, rekla bih da je imao halucinacije zbog metastaza na mozgu, a kao ženi činilo se da su oni došli po njega. Ko drugi da nas dočeka s druge strane, ako ne roditelji. I bila sam umirena. A onda sam naglas rekla: „Nemojte još, još malo, da prođe Božić.“

INTERVJU Sanda Rašković Ivić: Strah se otopio, nestalo je apatije, a narcis je do koštane srži uplašen za svoju vlast

Kad je mrtvozornik obavio svoj posao i kad su ljudi iz pogrebnog preduzeća stavili Aleksandra u kovčeg, moj sin je dotrčao i stavio tati njegove naočari u džep od sakoa. Zatvorili su poklopac i odneli ga. Bilo je već jutro. Moje pastorke su otišle svojim porodicama, a moj sin Jovan i ja smo ostali sami. Tišina se spustila na naš dom.

Sledećih nekoliko dana je proteklo u obavljanju administrativnih obaveza pred sahranu. Moj sin i ja smo se podelili oko tehničkih poslova i on mi je rekao da je dobro kada se čovek nervira oko administracije, jer tako ga manje boli duša. Bio je u pravu.

Aleksandrova sahrana bila je 30. decembra, po vlažnom, hladnom i tmurnom danu. Korona je sprečila mnoge njegove kolege i naše prijatelje da dođu. Dok smo išli u povorci za njegovim kovčagom, držeći me pod ruku naš sin Jovan je recitovao pesmu svoga čukundede Vojislava Ilića: „Sivo sumorno nebo… Sa starih........

© Danas