U romanu „Daleko je sunce“, cenjenog i osporavanog Dobrice Ćosića, deseta glava počinje opisom zasede koja, pritajena i ukopana u snegu, drhteći od studi (zašto ne i straha), očekuje nemilosrdnu poteru koja, u višemesečnoj potrazi, preti da je uhvati ili uništi. A onda se oglasi Munja svojim lavežom, i dok svi očekuju da će time otkriti zasedu, on trči ka poternim psima i, hvatajući se sa njima u neravnopravan koštac, odvodi ih mudro na drugu stranu, sve dalje od zasede.

Neumitno se i polako približava dan u kome će se navršiti prva godina od dana kada se nečijom (pišem nečijom, a zna se dobro čijom je) krivicom, srušila tonama teška i smrtonosna nadstrešnica od betona, i ugasila šesnaest života u deliću sekunde.

Godina dana je kratko i nedovoljno vreme za bilo koji stepen zaborava – oni koji su tako gubili, znaju kako i koliko je to neprebolno, znaju da vreme ne otupljuje takve boli, ne briše sećanja; znaju da se kroz čitav život od toga ne može odmaći. Naravno, javnost će u nekom smislu to vremenom potisnuti pred drugim događajima i prilikama, a najviše pred sopstvenim, ali će oni najbliži, oni koji su ih rodili ili oni koje su ti zlosrećnici rodili, ostati zanavek nenamireni pravdom, jer izgubljene više ništa ne može da vrati, pa čak i ta nekakva pravda ako bude stigla.

Napisao sam već, i ponoviću: Da sam urednik lista u kome će ovo pisanje možda ugledati svet ili bilo kog drugog lista, u svakom bih broju, pod logom štampao krupnim boldom tih šesnaest imena, po rastućem meniju godišta – dakle, počev od najmlađeg, onog koji se najmanje nagledao sunca (ali i ovog nepravičnog sveta), štampao da se svi mi svakoga jutra podsećamo, a najviše oni čijom su krivicom nevini brisani iz živih. Ne verujem da će sve njih (krivce)........

© Danas