Slika naše sveopšte propasti // Pod jednim otkosom – zmijin svlak // Starija unuka je uz nas // Pola doze nebileta malo da smiri srce // Čekam Zvezdinu utakmicu // Dobro je što se otvaraju sudovi // Fotografija degažirane lopte

Poslednji dan jula, a prvi celovit u osmoj deceniji mog življenja, u koju sam se nekako uvukao juče ujutro – i sad, evo, gledam, opipavam i računam kako ću (i da li ću) iz nje i izaći… Ali, prošle nedelje sam dobio produženje vozačke na pet godina, kredit od banke na šest godina, i antitetanus vakcinu na 10 godina… Eto, neko ipak veruje u to.

Putujem u selo, u dvorište u kome sam prohodao, u roditeljsku kuću u kojoj sam odrastao i spoznavao život. Ona me uvek sačekuje prazna, ali ne i zapuštena kao većina; iz njenih soba naviru bolna i emotivna sećanja na sve moje koji su pre više decenija ostali samo u njima (sećanjima), preselivši se u drugu dimenziju. Neću da dozvolim, dok živim, da iz praga niknu divlji izdanci, da dvorište zauzme šiblje – onako kako se to desilo na svim mojim (i ne samo na mojim, već u celom ataru) njivama; tu sam odavno izgubio bitku.

Uveče, sedim na verandi pred kućom, pod vedrim toplim nebom i velikom mesečevom loptom, okružen tamnim prozorima komšiluka i mukom (bez zvuka) – dole, preko asfalta i presahlog potoka, iz šumaraka koji su zamenili žitna polja (u ovo doba mirisale su uvek žetve i vršidbe), prodorno i jezovito, tako blisko, pevaju šakali. Nigde, ni na jednom mestu, nije jasnija slika naše sveopšte propasti.

Jutrom, koje već odrana miriše na sparinu, sedim uz kafu pod verandom, pred grmolikom ružom u precvetavanju. Na žičanu ogradu doleće par crvenrepki, ptičica manjih i od vrabaca, sa insektima u kljunu, i okrećući naizmenično glavice na obe strane nepoverljivo gledaju moju pojavu. Znam, u hladu, među trnjem koje zrači sigurnošću od predatora, sigurno se svija njihovo gnezdašce sa mlađarijom, koja se ne čuje. Nekada su se u toj ruži gnezdili slavuji, a nema ih – nema više ni vrabaca, te nekadašnje napasti, a decenije su minule kako su se raspala napuštena gnezda lasta u mojoj štali.

Sve je nestalo – od 631 žitelja u 116 kuća – danas, ovde, odbrojava poslednje godine 36 u 23 kuća, većina zaboravljena i od svojte i od Boga.

Žurim da pre pripeke sakupim otkose na livadi nad kućom, pokošene u prethodnom dolasku. Pod jednim otkosom – zmijin svlak:........

© Danas