Odrastala sam u Novom Sadu, uz mamu i baku * Miris lipa tokom Zmajevih dečijih igara na kojima nešto recitujem *„Jovina gimnazija“ je devedesete provela u štrajku * Tako sam i upoznala Otpor * Otpor je proglašen za terorističku organizaciju * Iz tog perioda imam nebrojena prijateljstva – i mog Duška

Nisam od onih koji se često okreću ka prošlosti. Međutim, danas sa studentima koji su znatiželjni da saznaju šta se dešavalo devedesetih i ranih dvehiljaditih, moj odnos prema prošlosti je aktivniji nego što je bio pre. Češće se prisećam i ličnih iskustava, i društveno-političkih događaja. Kada danas privode moje studente kao što su nekada privodili mene. Kada to radi skoro identična vlast, u personalnom smislu. Ima tu mnogih paralela, ali svesna sam da su okolnosti drugačije.
***
Odrastala sam u Novom Sadu, uz mamu i baku, u jednom zaštićenom, bezbrižnom okruženju. Labudovi i patke u Dunavskom parku. Miris lipa tokom Zmajevih dečijih igara na kojima nešto recitujem, jer za pevanje nikad nisam bila. Dvorište oivičeno ulicama Dušana Vasiljeva, Marka Miljanova, Žarka Vasiljevića i Miloša Bajića, u kome igramo fudbal, kasnije badminton, pravimo Dvoroviziju po ugledu na Evroviziju, sakupljamo stare novine pa od „zarade“ idemo na picu. Kao jedinče jako sam volela da se družim, čim čujem povike u dvorištu, žurim napolje.
***
Moja osnovna škola, OŠ „Đura Daničić“ je mala, svi smo se poznavali. Našoj učiteljici Dušici bili smo poslednja generacija i učila nas je vrednostima jednog odlazećeg vremena. Najgore godine nemaštine devedesetih proveli smo snalazeći se.
***
Baka je umrla ’91. godine, a mama se trudila da preživimo sa jednom platom. Osedela je tih godina trčeći na pijacu da novčanice sa bezbroj nula zameni za par maraka, pokušavajući da savlada kuhinju koju nikada nije volela. Izdajemo sobu u našem stanu da preživimo.
***

Dve samohrane majke, moja mama i Vera, tada udružuju napore da skuvaju, da sašiju, da pronađu, da kupe dok se može. Vera je mama moje najstarije drugarice Biljane – Bijane kako sam je zvala dok još „lj“ nisam znala da izgovorim. I danas, kada moje mame više nema, Vera voli da me snabde nečim na kašiku, podozrevajući da ne stižem da se bavim hranom.
***
„Jovina gimnazija“ je devedesete provela u štrajku. Mislim da su prvi protesti na kojima sam učestvovala bili štrajkovi profesora. Pamtim gimnaziju po ekipi iz „Skamije“, školskih novina. Moja generacija je maturirala tokom bombardovanja, poslednji dan škole smo se uz tamburaše okupili u Dunavskom parku jer u školu nismo mogli da uđemo.
***
Jedno od važnih životnih iskustava je dvosemestralni kurs novinarstva u Novosadskoj novinarskoj školi (NNŠ), koji sam pohađala dok sam bila IV razred gimnazije. Zafrkavali su me što sam dolazila svaki dan s novinama u školu.
***
U NNŠ sam imala priliku da slušam predavanja vrhunskih novinara, pravnika, profesora. To je bio moj prozor u svet politike i u njega sam ušla kao novinarka. Posle NNŠ pisala sam u listu „Nezavisni“ Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Tako sam i upoznala Otpor, izveštavajući o akcijama.
***

Građanski pokret Solidarnost: Profesorka Jelena Kleut žrtva institucionalnog nasilja

Među studentima Otporašima bila sam najmlađa, prva godina fakulteta. Priključila sam se posle koncerta „Šakom u glavu“. Tu su već bili prekaljeni „borci“ iz ’96-97 i ’98. Ubacili su me u tim za medije. Kada je u maju 2000. godine ubijen Boško Perošević život mi se izokrenuo.
***
Sa optužnicom protiv Gagića i Lazendića Otpor........

© Danas