Ulica u kojoj sam odrastao i danas je zelena / Divio sam se istinskim znalcima poput svih svojih nastavnika srpskog jezika / Osnova rada bio je stih, osnovni metod analiza/ Učio sam, terao bajs i redovno pratio političko stanje / Beograđani mnogo bolje od Novog Sada grle svoje goste/ Kastinzi su mi dobro išli/ Televizija je dobra samo ako je timski sport

Često otvaram fioke, neke su uvek poluotvorene. Nedavno sam čitao svoj tekst iz gimnazijskog časopisa „Mladi dani“, lista Gimnazije „Žarko Zrenjanin“ u Vrbasu čije redakcije sam bio deo. Bio sam u neverici da su to moje reči, da sam ih proizveo i siguran sam da danas ne bih tako umeo. Obično kada gledamo svoje ranije fotografije bivamo blago posramljeni, jer je na njima sve anahrono, a mi mladi i nedovoljno superiorni i samouvereni. S tekstovima je to drugačije, tada je klica našeg dara tek izbijala i samim tim je čistija, izvorna.

*** Nedavno sam razgovarao s osobom koja bolje poznaje ljudsku psihu o tome kako sam tokom biciklističke Ture do Strazbura bio najslobodniji u televizijskom izrazu. Rekla mi je: pustio si svoje slobodno dete da se raspojasa, da se igra. Voleo bih da se i u budućnosti igram u ritmu svoje detinje slobode.

*** Prvo čega se sećam kada pomislim na Vrbas pre 30 godina je zelena boja. On je i danas zeleniji od drugih gradova, jer ga je građevinsko i urbanističko divljanje delimično zaobišlo, njegova osnova i dalje su socijalistička i stara nemačka gradnja. Ipak, prošle godine srušena je Vila „Šmit“, najlepša kuća našeg grada i redak primer secesije. Puštena je da se strovali, ali je uporno odolevala kišama, rđi i truljenju pa je morao da radi bager. Tamo će sada nići neka zgrada, a mogla je da bude dom gradskog muzeja ili još bolje gradske biblioteke.

*** Ulica u kojoj sam odrastao i danas je zelena: ima dvostruki drvored kestena, lipe i bagrema s obe strane puta. Često sam se kroz nju vozikao svojim prvim BMX biciklom, ali sam se retko igrao napolju. Moja omiljena igraonica bila je stolarska radionica mog tate. U toj samoći i beskrajno razigranoj mašti stasavala je i moja kreativnost i potreba da posle sati i sati taktiziranja dođem do konačnog rešenja pa makar to bila i hoklica koju sam prvo sklopio ili velika letnja baštenska garnitura koju sam nešto kasnije sastavio od starih industrijskih paleta. Kada sam počeo da se bavim TV novinarstvom, stolarija je stala i opet imam ono ubeđenje s početka: ovo sada ovako ne bih umeo.

*** Sećam se koliko smo se još u prvom razredu šepurili time što nam je učiteljica Olivera Maravić, lepa kao Kim Besindžer, uvek doterana, uvek pravih leđa. Nije propuštala da mi dodeli čitanje naglas najvećeg odlomka iz čitanke.

*** Divio sam se istinskim znalcima poput svih svojih nastavnika srpskog jezika: Zlatana Lazarevića i Dragane Milanović, uživao u tome što se prepuštam snazi njihovog znanja i autoriteta. Učili su nas gramatici preciznošću hirurga, a vokabulare punili temeljnim analizama narodne poezije i dramskih tekstova koje smo često interpretirali. Sećam se i koliko me je odsustvo autoriteta, integriteta, ljubavi i posvećenosti poslu od najranijih godina odbijalo, tako je i danas.

*** Moj most između osnovne škole nije bila mala matura, već odlazak u Dramsko-recitatorski studio Kulturnog centra Vrbasa. U njega se tada nije ulazilo lako, bila je audicija, a onda je počeo temeljan rad od nule, čini mi se i od pre nule. Studio je vodila Vesna Drinčić Đilas sve do odlaska u penziju. Često nam kažu, a kapitalistički model i pokazuje – bez svakoga se može. Ona je primer da to ne važi. Tako kako je ona radila s decom više ne radi niko.

*** Osnova rada bio je stih, osnovni metod analiza. Bivalo je da po celu probu ne odmaknemo od prvog stiha. Još se više vremena posvećivalo svakom glasu. Nema takmičenja koje nismo osvojili, na megdan smo izlazili i profesionalnim glumcima ili studentima akademija. Taj jedan stih od nas je pravio i glumce, i voditelje, i radio-spikere, i moderatore, i buduće advokate, univerzitetske profesore. U studiju je važilo da je govor ogledalo duše. A izgovor je morao biti savršen.

Akcente sam odabrao iz inata, jer je taj deo nauke o savremenom jeziku bio najteži. Češće me motiviše inat nego pamet. Bavili smo se postakcenatskim dužinama koje se postepeno gube, ali su dragocene jer daju melodičnost jeziku. Vojvodina govori jezikom dobrih........

© Danas