Rođen sam u Sarajevu osamdeset i druge * Merhaba, braćo Srbi, pomaže Bog, braćo Muslimani * Televizor smo do četrdeset dana prekrili crnom maramom * Preko noći smo prestali biti jedno, a postali mi i oni * Dobili smo nove drugove i drugarice u razredu * Žika i Robija u školu dolaze u zelenim dolamama i vojničkim čizmama * Učenje religije odvelo me u ateistička shvatanja…

Pogleda rasejanog prema roditeljima koji su s ponosom posmatrali prvi ispit zrelosti svojih kćeri i sinova, na dan polaganja pionirske zakletve, u bijelim čarapama i lakovanim cipelama stao sam u blato. Ako sam to uopšte bio ja. Mogla je to biti i Danijela, Mirsada, Aco ili Kenan… Iz budućnosti daleke više od tri decenije, svi nekako izgledamo isto. Djeca zatečena u tranziciji roditelja, između sela koje su napustili i fabrike u koju su stigli.

Mirsada i ja imamo istu mustru na džemperima, njen je crveni, a moj plavi. Majke nas češljaju na slične frizure, sanjamo iste snove, slušamo Dugme, Merlina, Crvenu jabuku… U spomenare upisujemo „od kolijevke pa do groba, najljepše je đačko doba“. Od kolijevke pa do groba… Put dug hiljade milja ili svega par koraka.

Sa priredbe smo krenuli na izlet, u koloni po dvoje, držali smo se za ruke i pjevali. „Hajde da ludujemo ove noći.““Napile se ulice.“ „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo.“ Ponekad pljunem u dlan, pa krišom pokušam obrisati blato sa cipele. I još ga više razmažem. Po pantalonama, bijeloj košulji, svilenoj marami, kapi. I obrazu. Ako ga imam.

*** Ja sam Alija Osmanović. Ja sam Ilija Jugović. Ja sam Davor Cicović. Mešin rukavac, odvojen od majke rijeke, bez pravog toka i bez ušća, suviše malen da bude jezero, a suviše velik da ga zemlja upije.

Rođen sam u Sarajevu osamdeset i druge, u vakat najapstraktnije misli koju je taj grad izrodio. Maštao sam da postanem ljekar, rendžer, pilot… Zagor. Gospodar Darkvuda… Trčao sam bos, livadama Gorovića, sela smještenog između Romanije i Jahorine, i naoružan drvenom sjekirom, spašavao mog brata po krvi, Tonku, Džimija Gitaru, Diging Bila, najodanijeg prijatelja Čika.

Pobjeđivao Helingena, Kandraksa, utvare i strahove koje su pritiskale darkvudska plemena. Na kraju sam jedva spasio sebe. Merhaba, braćo Srbi, pomaže Bog, braćo Muslimani, smrt fašizmu, drugovi i drugarice.

*** Kunem vam se da ću govoriti istinu, samo istinu i ništa osim istine. Sa nepunih deset godina, prije nego što sam i naslućivao šta je život, naučio sam šta je smrt. Juna devedeset i druge, ušla je u našu kuću. Nepozvana, strana i neželjena, uzela je prvi danak. Mog strica Danila. Adža Didu.

Je li ovo Srbija, ovo li je pakao, Dante?

Je li ovo Srbija, ovo li je pakao, Dante?

Njegovo lice mi je maglovito, stvarni osjećaj sam zamijenio fotografijama, ali riječi koje je izgovorio na rastanku i dan-danas čujem kroz eho: „Brzo će adžo, pa ćemo mi kod Rajke na šampitu.“ Nismo otišli, jer se nije vratio sa štitom.

Donijeli su ga na njemu.

*** Televizor smo do četrdeset dana prekrili crnom maramom. Slavski kolač te godine nismo šarali. Smijeh je zamijenio plač. Groblje je postalo dio moje svakodnevice. Želio sam da se osvetim, da naučim da mrzim. A znao sam i koga. NJih.

Preko noći smo prestali biti jedno, a postali mi i oni. Srbi i Muslimani. Naš Bog i njihov Alah. Moj i Mirsadin džemper ne mogu imati jednake pletenice. I Samir mi više ne može biti komšija koji me krkače nosi da krademo trešnje na Golom Koranu. Moram da naučim da ga mrzim. Moram, a ne znam kako… ***

Amru sam izbjegavao danima, iako smo svega nekoliko mjeseci ranije napisali zaloge i u staklenoj tegli ih zakopali ispod Gerine garaže. Dogovor je bio da je otvorimo za dvadeset godina i da svako pročita svoj.

Obećali smo jedno drugom tadašnje, dječije zavjete, ukrašene sa nekoliko nevješto nacrtanih srca.

*** Kao dodatnu potvrdu napisanog, strijelama smo proboli srca, iglom uboli jagodice kažiprsta i na hartiju utisnuli po kap krvi. To će biti dovoljno, klimnuli smo jedno drugom glavom u znak ohrabrenja i izgovorili:

„Pas bio ko slagao.“Pas sam postao jedne kišne, julske večeri.

Struje nije bilo, a tmurno nebo i ljetnji prolom oblaka služili su mi kao pokriće da me niko neće vidjeti. U stvari, mogli su svi, samo ne Amra. Kašikom sam kopao rupu sa bočne, lijeve strane garaže, prateći mapu koju smo nacrtali i indigom kopirali u dva primjerka. Za svoj zalog nisam toliko mario. Zanimao me je njen.

Odlučio sam da ga odnesem kući, krišom pročitam i sakrijem na neko drugo mjesto. Činilo mi se da je prošla........

© Danas