Ovaj tekst je odgovor na karakterisanje mojih izjava objavljenih 10. maja „netačnim i tendencioznim“, s ciljem ukazivanja čitalaštvu na očigledne manipulacije Čeda Bluita u okviru njegovog radnog (na)pregnuća u „Rio Tintu“ vezanog za naučnost upravljanja rizicima usled „incidenata u tehnologiji koji bi doveli do emisije štetnih materija u životnu sredinu i zagađenja vodenih ekosistema i zemljišta“.

Pretpostavka o verovatnoći akcidenta u pojedinim koracima tehnologije rudarenja, ekstrakcije i proizvodnje litijum-karbonata čistoće neophodne za proizvodnju baterija bazira se na činjenici da bi iole nadareni srednjoškolac, ako bi dobio ulazne podatke, vrlo lako mogao da za period od, recimo, godinu dana na osnovu učestalosti odvijanja pojedinih tehnoloških postupaka izračuna kolika je verovatnoća da zaštitne mere koje se preduzimaju u okviru svakog od njih, a onda i za proces u celini zakažu (o ovom zadnjem „Rio Tinto“ nije sklon da se „otvori“ pružanjem podataka javnosti već nekoliko godina).

Da su metode o kojima kritičar mog stava piše da su „naučne“, on bi te stavove opovrgao odgovarajućim naučnim referencama, a njih nije dao. Ovde se za građane Srbije ipak ne radi o nauci, već o potrebi da znaju što više o projektu „Jadar“, kako bi mogli uticati na donosioce odluka o rudarenju u Jadru. Iako sam biolog, a ne rudarski inžinjer, nema puno informacija o „efikasnom upravljanju rudarskim i industrijskim procesima“ i „širokoj upotrebi tih tehnologija“ u Srbiji. Za razliku od lepih prikaza u stručnim (ne naučnim!) studijama uticaja, rizici po životnu sredinu i ljude o kojima govorimo nemaju puno veze s naukom, već sa administrativnim upravljanjem i posebno s nadzorom efikasnosti upravljanja tim rizičnim........

© Danas