Već sam bio pomiren sa pisanjem o ekstremnom i vrlo dobrom australijskom hororu koji igra u srpskim bioskopima („Vrati mi je“/“Bring Her Back“, od autora iznenađujućeg hita „Talk to Me“ iz 2022; možda sledeće nedelje), kada sam zamoljen da za jedan portal dam svoje mišljenje o nekakvom zlatiborskom filmskom festivalu.

Nisam imao pojma o čemu se radi, a i zašto bih.

No, kada sam se informisao, pa se zatim trudio da formiram rečenice vredne čitaočeve pažnje, shvatio sam da me taj najnoviji primer pokušaja režima da stvori sopstveni sloj realnosti nagoni na dalje, kompleksnije asociranje. Šta, naime, činiti sa onim što iza njih ostane? Sa autoputevima je lako, tu su gde su i preostaje da se proveri svaki metar tunela kako bi mogli da se koriste bez preteranog straha, mada sa večnim oprezom. (Naglašavam da sam završio umetnički fakultet i da se radi tek o mom nestručnom mišljenju, verovatno nastalom zavedenošću ustaškom i mudžahedinskom propagandom.

Na kraju krajeva, postoje i osobe koje baštine stav da u semaforima žive svetleći patuljici.) Elem, u pravcu ostalih razmišljanja o transformaciji zatečenog, Beogradu na vodi sam u jednoj od prethodnih kolumni dodelio funkciju naselja socijalnih stanova koje će garantovati da u okviru našeg područja odgovornosti više niko neće ostati bez krova nad glavom ili živeti u nehigijenskim uslovima.

Egzistiraćemo uporedo sa mnogim proizvodima ovog nestajućeg društvenog trenutka, i pokušavaćemo da ih nekako primerimo smislenoj svrsi. No, kulturni sadržaji i manifestacije su tema za sebe. Hoćemo li, recimo, pustiti da taj zlatiborski nacionalni festival nestane kao da nikada nije postojao (a ne bi ga, a ni njegove........

© Danas