Gospodin Niko protiv Putina (Mr. Nobody Against Putin)

režija: Dejvid Borenstin, Pavel Talankin

zemlja: Danska/Češka/Nemačka, 2025

U maju prošle godine je na beogradskom festivalu Beldocs prikazan film „Gospodin Niko protiv Putina“ koji je u tom trenutku bio sveži dobitnik specijalne nagrade žirija na Sandensu.

Od tada, dobio je i BAFTA nagradu za najbolji dokumentarni film, nominovan je za Oskara za najbolji dokumentarni film, a Danska ga je, da bi malo odmorila članove američke akademije od gledanja Madsa Mikelsena, prijavila i kao svog kandidata za nagradu za najbolji međunarodni film.

Iskoristiću priliku i navesti da je Rusija poslednji put imala svog kandidata za međunarodnog Oskara 2021. godine, i izbor je bio naturalistički mučno „Opuštanje pesnica“ čija rediteljka Kira Kovalenko iz objektivnih razloga više ne živi u Rusiji.

Godinu dana ranije, Rusiju je predstavljao film „Dragi drugovi“ Andreja Končalovskog koji sada ima skoro devedeset godina i podržava Putina i rat u Ukrajini, iako je 2012. potpisivao peticije za puštanje iz zatvora članica benda Pussy Riot a 2014. osuđivao aneksiju Krima.

Pretpostavljam da je zaključio da ne bi bilo loše da modifikuje javni stav zarad bezbednosti svog mnogobrojnog potomstva, a verovatno ga je i brat Nikita posavetovao da prestane da se budalesa.

2019. godine, pak, u Ameriku je poslat film „Pritka“ čiji reditelj Kantemir Balagov je, poput Kire Kovalenko, danas politički emigrant, i moram da čestitam samom sebi što sam primetio koliko je ta „Pritka“ koja se zbiva u Lenjingradu 1945. zapravo bio zamaskirani način da se govori o problemima savremene Rusije, te najavio da bi mladog reditelja mogli u nekom trenutku u budućnosti posetiti momci sa službenim značkama.

Očigledno, i on je imao slične projekcije pa se na vreme evakuisao.

I film „Gospodin Niko protiv Putina“ („vočbejt“ naslov, ali šta da se radi kad je mušterija uvek u pravu) počinje evakuacijom prilikom koje glavni junak i koautor Pavel Talankin pred prelazak granice (zvanično, trebalo bi da se vrati posle nedelju dana) u mraku noći zakopava tragove svojih subverzivnih delatnosti koji bi mogli biti opasni po one što ostaju.

Tridesetdvogodišnji Pavel je celog života bio lokalpatriotski žitelj gradića Karabaša (10,000 stanovnika; uralska oblast Čeljabinsk) kojim dominira velika topionica bakra.

Nalik Boru, plate su u Karabašu veće od proseka, kao i smrtnost mnogo pre starosti.

Teška je to provincija u kojoj je nepojamno na javni način ispoljavati bilo kakvu različitost – Pavel u jednom momentu, kao narator filma, kaže da je u osnovnoj školi shvatio da je drugačiji, i reklo bi se da se radi o homoseksualnosti.

A možda i ne, budući da........

© Danas