– Definiši mi termin „dekadentna umetnost“.

– Pa, zavisi od načina tumačenja, gospodine. Bukvalno, biti dekadentan znači biti nejak, slabe energije, sterilan. Sa druge strane, ne znam šta je zaista dekadencija, barem onako kako se zvanično objašnjava.

Ipak, lično ne smatram da su slike koje smo videli dekadentne.

Posmatrano iz umetničkog ugla, mislim da one zalaze jako duboko.

Govore nam stvari koje ne znamo o samima sebi.

Pretpostavljam da su neka vrsta ogledala koja pokazuju ono što obično ne vidimo u svom odrazu.

(„Noć generala“/„The Night of the Generals“; r. Anatol Litvak, 1967)

Nije baš oblast o kojoj bi se očekivalo da u leto 1944. godine u Parizu razgovaraju nemački general (Piter O’Tul) koji par dana čekanja do formiranja svoje nove borbene grupe provodi tako što razgleda znamenitosti francuske kulture i noćnog života, i kaplar (Tom Kortni) koji je dobio zadatak da mu bude vozač i vodič.

Osim ako je general serijski ubica čiji je lik sa vojno-ideološke tačke inspirisan Rajnhardom Hajdrihom a kaplar pijanista koji je kao lažni ratni heroj dobio priliku da prikriven u štapskoj sigurnosti dočeka kraj rata.

Oduvek jako volim film „Noć generala“, i pre šest meseci sam dobio nagon da ga ponovo, posle petnaestak godina, pogledam u celosti, da bih se prilepio i ostao uz njega od polovine do kraja i pre neki dan prilikom menjanja kanala – što skoro nikada ne radim, ali dokonost leta…

Svejedno, uz svu relevantnost za naš društveni trenutak, „Noć generala“ ne bi dobio tekst da potom nisam pročitao da je pre mesec dana umrla Džoana Petit koja je u filmu tumačila glavnu žensku ulogu, meni intimno draga zato što je 1978. igrala u jednom od prvih horora koji su me prestravili, uglavnom zahvaljujući tome što je bio i jedan od prvih horora koje sam gledao.

Mada bih smeo da tvrdim da to „Zlo“ („The Evil“), po mom nepouzdanom sećanju potomak filma „The Haunting“ po........

© Danas