„Ne treba dirati u vojnika. Taj zanat je sam po sebi dovoljna nesreća. Vojnik je sam po sebi mučenik, i nije čovek kao drugi ljudi.“

Miloš Crnjanski je to napisao davno, ali te reči danas zvuče kao epitaf. Stariji vodnik Milovan Jovanović, rođen u Kraljevu 6. juna 1989. godine, poginuo je u ranim jutarnjim satima 3. juna 2026. u bolnici u Bejrutu, pošto je minobacačka granata Hezbolaha pogodila bazu UN u oblasti Dibin na jugu Libana. Iza njega su ostali supruga i dvoje maloletne dece. Ispred njega – sahrana u uniformi Vojske Srbije, uz sve počasti koje država može da priušti, i koje nikada nisu dovoljne.

Nećemo dirati u vojnika – poklonićemo se njegovim sjenama. Ali moramo dirati u institucije.

Postoji nešto duboko pogrešno u tome da Srbija i dalje šalje ljude u misije organizacije čiji je kredibilitet, u geopolitičkom smislu, odavno u ozbiljnoj krizi. UNIFIL postoji na papiru kao garant primirja zasnovanog na Rezoluciji 1701 Saveta bezbednosti. U stvarnosti, od eskalacije sukoba između Izraela i Hezbolaha, sedam mirovnjaka UNIFIL-a je poginulo samo od početka ove godine. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš tvituje osude; Hezbolah nastavlja da gađa, a Izrael produžava operacije. Istovremeno je u Savetu bezbednosti blokiran svaki efikasan odgovor.

Nema nikakve sumnje da angažovanje srpskih vojnika u mirovnim misijama ima niz strateških i operativnih benefita – iskustvo stečeno u međunarodnim operacijama neprocenjivo je za interoperabilnost Vojske Srbije, a vidljivost u multilateralnom okruženju je jedan od retkih instrumenata spoljne politike kojima zemlje poput Srbije raspolažu. Angažovanje u misijama EU ili u Multinacionalnim snagama i posmatračima na Sinaju, gde postoji jasna komandna struktura i savezničko okruženje, ostaje opravdano i korisno.

Ali UNIFIL u južnom Libanu 2026. godine nije to. To je........

© Danas