Spoljna politika jedne države nije samo skup protokolarnog šarma, već ogledalo njene političke zrelosti, strateške doslednosti i institucionalnog integriteta.

Srbija danas pokazuje zabrinjavajući deficit sve tri osobine. Umesto promišljene, državničke politike zasnovane na definisanim nacionalnim interesima, u Beogradu dominira centralizovani i personalizovani model odlučivanja. Institucionalne procedure ustupaju mesto ad hoc procenama, a državni razlog se kroji prema potrebama unutrašnjeg marketinga i dnevne propagande.

Ministarstvo spoljnih poslova, koje bi trebalo da bude stub takve politike, svedeno je na servis za protokolarne uloge i partokratsko kadriranje. Spoljna politika u Srbiji je zarobljena između interesa partije i obaveza države. U tom spoljnopolitičkom lavirintu, privilegije se raspoređuju autoritativno, a odgovornost se delegira i gubi niz hijerarhiju u partijskoj izmaglici.

Resorno ministarstvo odavno više nije institucija koja analizira svetske tokove i oblikuje državne stavove, već birokratski mehanizam za održavanje političke lojalnosti. Nepotizam, partokratija i nestručnost već godinama sistemski erodiraju njegovu sposobnost da sagleda dugoročne procese u svetu i reaguje u skladu sa nacionalnim interesima. Rezultat je diplomatski aparat koji ne razume sopstvenu ulogu i u kojem su ambasadorska mesta predmet političkog kompromisa, a ne profesionalnog kredibiliteta.

Bilo kakva parcijalna reforma tog ministarstva danas je zakasnela. Nakon višedecenijskih kadrovskih kompromisa, institucija je izgubila svoj identitet. Umesto jasne Strategije spoljne politike Srbije usklađene sa interesima nacionalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i međunarodne pozicije, imamo improvizovane izveštaje, neusklađene stavove i odsustvo koordinacije sa ključnim spoljnopolitičkim akterima. To je put ka reaktivnom, a ne proaktivnom modelu spoljnog delovanja, koji reaguje samo na pritisak spolja, a nikada iz vrednosnih uverenja.

Srbija je danas formalno pod vojnom neutralnošću, ali faktički spoljnopolitički dezorijentisana – bez saveznika koji nam veruju i bez vizije koja to poverenje može da kreira. Mark Tven je ovakvu situaciju opisao kada je rekao: „Narod koji ne zna kuda ide, iznenadiće se kada stigne tamo“.

Iluzija evropske bajke

Srbija je ušla u četvrtu godinu bez otvaranja ijednog pregovaračkog klastera u procesu pristupnih pregovora sa EU. Tokom 2025, Savet EU je ponovo konstatovao da „napretka nema“, te da će normalizacija odnosa sa Prištinom i jačanje vladavine prava ubuduće određivati tok pregovora. Drugim rečima, evropski proces je u zastoju, ali se u Beogradu to i dalje tumači kao „samo privremena faza“ i „nova šansa za ubrzanje“.

Najnovija inicijativa predsednika države da se formira posebno „operativno telo za evrointegracije“ i to pod rukovodstvom ambasadora u Briselu, pokazuje ne samo krizu poverenja u institucije, već i hronično nerazumevanje sistemske odgovornosti. U uređenim državama, evropske integracije su posao vlade i resornih ministarstava, a ne kabinetskih centara moći. Kada predsednik lično predlaže glavnog operativca evropskog puta, to ne pokazuje efikasnost, već priznanje beskorisnosti institucija.

Paradoksalna je i najava spremnosti da se „Srbija odrekne prava veta“ u korist članstva u EU. To bi trebalo da predstavlja signal kompromisa u državama koje imaju istoriju vladavine prava, ali u zemlji bez institucionalne kulture i bezbednosne stabilnosti, takav gest deluje kao isprazni populizam bez strategije. Evropa neće primiti državu koja samo verbalno potvrđuje vrednosti demokratije, dok istovremeno toleriše korupciju i kontrolu medija.

U ovom trenutku, Srbija deklarativno jeste na evropskom putu, ali u pogrešnom vozu koji ne vodi nigde. Ovakva spoljna politika je opasna, jer iscrpljuje društvo, obeshrabruje mlade, a indolentnost poistovećuje sa državnom strategijom. Istovremeno, Severna Makedonija i Crna Gora beleže stvaran napredak u otvaranju pregovaračkih klastera i sprovođenju reformi, dok Bosna i Hercegovina i Srbija ne postižu konkretne rezultate.

Geopolitičke posledice

Spoljna politika Srbije konstantno oscilira između sentimentalnog panslavenstva i pragmatične sklonosti ka Zapadu, ali bez koncepta i vizije. Dok vlast i dalje deklarativno govori o „četiri stuba spoljne politike“, u praksi se ne zna ni gde je temelj.

Zbog nedostatka vizije i strategije, Beograd pokušava da balansira između Moskve, Pekinga, Brisela i Vašingtona, ali taj balans odavno nije neutralnost. U aktuelnoj globalnoj geopolitičkoj histeriji, ovakvo oktroisano stanje možemo jedino nazvati konceptualnom nekonzistentnošću spoljne politike. Posledice takve politike su brojne.

Vučić najavio niz susreta sa svetskim liderima: Aktivnosti jednog čoveka ne mogu promeniti sliku o Srbiji

Vučić najavio niz susreta sa svetskim liderima: Aktivnosti jednog čoveka ne mogu promeniti sliku o Srbiji

Geopolitički: Srbija je danas izolovanija nego što je bila pre deset godina. Iako nema formalne neprijatelje, nema ni istinske saveznike. Bezrazložnim odbijanjem da uvede sankcije Rusiji, zemlja je izgubila kredibilitet kod partnera u EU, dok sa druge strane nije dobila ništa osim retoričke podrške Moskve koja gubi kapacitete za bilo kakav balkanski angažman.

Ekonomski: Ovakva politika obeshrabruje strane investitore koji traže stabilan regulatorni okvir i predvidljivu legislativu. Umesto reformi koje bi otvarale vrata evropskim fondovima, Beograd se oslanja na bilateralne aranžmane sa autoritarnim režimima, što povećava rizik zavisnosti i korupcije. U takvom okviru, krupni investicioni kapital ne oseća sigurnost i inklinira prema predvidljivim tržištima.

Bezbednosno: Državni aparat je podeljen između proevropskih i proruskih orijentisanih lobija, što stvara unutrašnju nestabilnost i povećava ranjivost prema hibridnim napadima. Umesto reformi obaveštajno-bezbednosnih službi i stvarnog unapređenja vojnih sposobnosti, fokus države je na simbolici i ritualnom „balansiranju“ između vojne saradnje sa Istokom i Zapadom, a u skladu sa važećim strategijama iz oblasti odbrane. Aktuelna bezbednosna politika potvrđuje da vojna neutralnost bez definisanih interesa ostaje samo izgovor za pasivnost. Očigledno je da Srbija danas ne sledi svoje nacionalne interese, već se rukovodi strahom od vrednosno beskompromisnog stava.

Institucionalni vakuum

Kada spoljnopolitička politika postane talac unutrašnje propagande, posledice prelaze granice diplomatije. Ekonomski razvoj stagnira jer strani kapital ne ulazi u nepredvidive sisteme, a tehnološki razvoj usporava jer bez bliskih veza sa evropskim istraživačkim i inovacionim fondovima nema održive modernizacije. Paralelno sa tim, bezbednosna politika sve više liči na improvizaciju – javnost se manipuliše spektakularnim prikazima „visokog nivoa borbene gotovosti“, dok u praksi vojna industrija propada pod teretom partijskog kadriranja, zastarele tehnologije i netransparentnog izvoza oružja.

Ovakvo stanje dugoročno proizvodi gubitak demografskog kapitala. Diplomatska karijera više nije stvar prestiža i posvećenosti, već nagrada za partijsku lojalnost. Shodno tome, generacije mladih stručnjaka koje bi mogle unaprediti spoljnopolitički državni aparat odlaze iz zemlje, a na njihova mesta dolaze poslušnici bez iskustva. U XXI veku, država koja ne razume značaj spoljne politike zasnovane na znanju, ne može očekivati održiv razvoj. Umesto da Srbija bude platforma regionalne saradnje i spona između centralne Evrope i Mediterana, ona postaje slepa tačka evropskih integracija – geografski bez sumnje u srcu Evrope, a politički na njenoj periferiji.

Kada su političke elite u Srbiji otkrile da se proces evropskih integracija može koristiti kao propagandni alat bez obaveze stvarnih promena, put integracije je postao beskonačni kružni tok. U tom kružnom toku nema novih klastera, nema reformi pravosuđa, nema slobode medija i naravno nema odgovornosti. I svaki put kada se vlast suoči sa kritikama iz Brisela, rešenje je isto – uspostaviti novo telo, odbor, savet ili komisiju. Umesto reforme, formira se komisija za reformu. Umesto odgovora, proizvodi se nova birokratija. A umesto odgovornosti, preduzimaju se formalnosti. Međutim, problem nije nikad ni bio u administraciji, već u političkoj volji za članstvom u EU.

Srbija mora da prekine praksu improvizacije. Neophodno je ponovno uspostavljanje Ministarstva spoljnih poslova na osnovama nacionalnih interesa i jasne Strategije spoljne politike. Vizija takve Strategije je jednostavna – bezbednija i prosperitetnija Srbija sa regionalnim uticajem i pouzdanim partnerstvima i savezništvima. Osnova takve spoljnopolitičke vizije su osiguranje lične i nacionalne bezbednosti, zaštita interesa Srbije i promocija naših vrednosti.

Srbija u sivoj zoni izvoza naoružanja

Srbija u sivoj zoni izvoza naoružanja

Takva strategija bi morala definisati četiri ključna cilja: 1. Očuvanje evropske orijentacije ne kroz retoriku, već kroz praktične reforme i institucionalnu odgovornost; 2. Diversifikacija energetskih i ekonomskih veza, uz intenziviranje odnosa sa regionom, posebno sa Crnom Gorom, Severnom Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom; 3. Profesionalizacija diplomatskog kadra, kroz meritokratiju, spoljnopolitičku akademiju i povratak ekspertize, a ne lojalnosti; i 4. Strategijska komunikacija koja bi prestala da obmanjuje javnost i umesto propagande ponudila realne analize globalnih odnosa.

Bez ovih koraka, spoljna politika Srbije ostaće statična i predstavljaće spoljnopolitički lavirint bez izlaza, u kojem svaka nova inicijativa podseća na staru grešku obučenu u novi marionetski kostim.

Između sudbine i izbora

Srbija, kao mala država u nepredvidljivom svetu i nestabilnom regionu, ne može sebi priuštiti luksuz iluzija i strateške greške. Svaka pogrešna odluka u spoljnopolitičkom kontekstu reflektuje se direktno u ekonomiji, investicijama, bezbednosti i međunarodnom kredibilitetu. Problem nije u svetu oko nas, već je u nama i našoj nespremnosti da racionalno sagledamo sopstvenu poziciju i da sledimo nacionalne interese.

Srbija nije problem Zapada, već sopstvene neodgovornosti prema svojoj budućnosti. Ta rečenica predstavlja epitaf jedne epohe političkih zabluda – epohe u kojoj su institucije izgubile funkciju, a država kompas.

Ako to suštinski ne promenimo, sledeća generacija neće naslediti spoljnopolitički institucionalni okvir, već ruševine jednog sistema koji je godinama opstajao u sopstvenoj fantaziji. Tada će biti kasno da se pitamo gde smo pogrešili, jer odgovor već sada znamo: izgubili smo se tražeći izlaz u spoljnopolitičkom lavirintu koji smo sami sagradili.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_71868210",{"video":"2513561","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Ekonomija • 23.02.2026. 11:17 Novo radno vreme Lidlovih prodavnica

Novo radno vreme Lidlovih prodavnica

Društvo • 23.02.2026. 13:19 Gradski urbanista nudi ostavku zbog sata na trgu

Gradski urbanista nudi ostavku zbog sata na trgu

Kultura • 23.02.2026. 12:47 Goran Marković za Danas o napadu Šešelja na njegovu majku, Oliveru Marković: Ispod časti mi je da stupam u bilo kakav dijalog sa tim zločincem

Goran Marković za Danas o napadu Šešelja na njegovu majku, Oliveru Marković: Ispod časti mi je da stupam u bilo kakav dijalog sa tim zločincem

Društvo • 23.02.2026. 13:43 Manja Grčić stupila na dužnost direktorke RTS-a: I dalje je direktorka Tanjuga i K1

Manja Grčić stupila na dužnost direktorke RTS-a: I dalje je direktorka Tanjuga i K1

Društvo • 22.02.2026. 17:11 Ekološki aktivisti i meštani Bora: "Ne treba nama pomoć od Đinpinga, nek država samo poštuje zakone koje je donela"

Ekološki aktivisti i meštani Bora: "Ne treba nama pomoć od Đinpinga, nek država samo poštuje zakone koje je donela"

© Danas