Spoljna politika jedne države nije samo skup protokolarnog šarma, već ogledalo njene političke zrelosti, strateške doslednosti i institucionalnog integriteta.

Srbija danas pokazuje zabrinjavajući deficit sve tri osobine. Umesto promišljene, državničke politike zasnovane na definisanim nacionalnim interesima, u Beogradu dominira centralizovani i personalizovani model odlučivanja. Institucionalne procedure ustupaju mesto ad hoc procenama, a državni razlog se kroji prema potrebama unutrašnjeg marketinga i dnevne propagande.

Ministarstvo spoljnih poslova, koje bi trebalo da bude stub takve politike, svedeno je na servis za protokolarne uloge i partokratsko kadriranje. Spoljna politika u Srbiji je zarobljena između interesa partije i obaveza države. U tom spoljnopolitičkom lavirintu, privilegije se raspoređuju autoritativno, a odgovornost se delegira i gubi niz hijerarhiju u partijskoj izmaglici.

Resorno ministarstvo odavno više nije institucija koja analizira svetske tokove i oblikuje državne stavove, već birokratski mehanizam za održavanje političke lojalnosti. Nepotizam, partokratija i nestručnost već godinama sistemski erodiraju njegovu sposobnost da sagleda dugoročne procese u svetu i reaguje u skladu sa nacionalnim interesima. Rezultat je diplomatski aparat koji ne razume sopstvenu ulogu i u kojem su ambasadorska mesta predmet političkog kompromisa, a ne profesionalnog kredibiliteta.

Bilo kakva parcijalna reforma tog ministarstva danas je zakasnela. Nakon višedecenijskih kadrovskih kompromisa, institucija je izgubila svoj identitet. Umesto jasne Strategije spoljne politike Srbije usklađene sa interesima nacionalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i međunarodne pozicije, imamo improvizovane izveštaje, neusklađene stavove i odsustvo koordinacije sa ključnim spoljnopolitičkim akterima. To je put ka reaktivnom, a ne proaktivnom modelu spoljnog delovanja, koji reaguje samo na pritisak spolja, a nikada iz vrednosnih uverenja.

Srbija je danas formalno pod vojnom neutralnošću, ali faktički spoljnopolitički dezorijentisana – bez saveznika koji nam veruju i bez vizije koja to poverenje može da kreira. Mark Tven je ovakvu situaciju opisao kada je rekao: „Narod koji ne zna kuda ide, iznenadiće se kada stigne tamo“.

Iluzija evropske bajke

Srbija je ušla u četvrtu godinu bez otvaranja ijednog pregovaračkog klastera u procesu pristupnih pregovora sa EU. Tokom 2025, Savet EU je ponovo konstatovao da „napretka nema“, te da će normalizacija odnosa sa Prištinom i jačanje vladavine prava ubuduće određivati tok pregovora. Drugim rečima, evropski proces je u zastoju, ali se u Beogradu to i dalje tumači kao „samo privremena faza“ i „nova šansa za ubrzanje“.

Najnovija inicijativa predsednika države da se formira posebno „operativno telo za evrointegracije“ i to pod rukovodstvom ambasadora u Briselu, pokazuje ne samo krizu poverenja u institucije, već i hronično nerazumevanje sistemske odgovornosti. U uređenim državama, evropske integracije su posao vlade i resornih ministarstava, a ne kabinetskih centara moći. Kada predsednik lično........

© Danas