Srpska javna scena poslednjih meseci liči na sudnicu u kojoj kakofonija onemogućuje da se čuju glasovi razuma – jasni i patriotski narativi. Afere jesu stvarne, korupcija jeste sistemska, a odgovornost definitivno izostaje.

Međutim, dok se politički akteri, mediji i deo javnosti fokusiraju na svakodnevne sukobe, zemlja plovi bez kompasa kroz najopasniji geopolitički moreuz od raspada Jugoslavije – bez ažuriranih strategija iz oblasti odbrane i bezbednosti, bez jasnog spoljnopolitičkog opredeljenja i bez ikakvog konsenzusa o tome gde Srbija u ovakvom svetu zapravo pripada.

Ovo je dijagnoza kolektivnog propusta koji daleko prevazilazi partijske podele.

U svetu koji više ne postoji

Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane Republike Srbije usvojene su 2019. godine – za vreme ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji se svojom retorikom i spoljnopolitičkom orijentacijom eksplicitno opredelio protiv EU integracija, što je u direktnoj koliziji sa narativom predsednika Srbije i širim društvenim konsenzusom.

U trenutku kada su ti dokumenti pisani, svet je izgledao bitno drugačije: Rusija još nije bila zemlja koja ruši evropski poredak frontalnom agresijom na suverenu državu; Kina još nije bila definisana kao sistemski rival Zapada; NATO još nije bio u procesu fundamentalne transformacije doktrine i strukture snaga. Od tada se desila agresija na Ukrajinu koja traje preko četiri godine, novo nuklearno pozicioniranje na evropskom tlu, masivna remilitarizacija EU i promena geopolitičke gramatike kakva se ne pamti od 1989.

Srbija u takvom svetu i dalje koristi zastarele strategije koje opisuju svet koji više ne postoji. Paradoksalno je da ti dokumenti i dalje kao referentni bezbednosni okvir navode Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti ODKB – savez kojim predsedava zemlja koja od februara 2022. vodi imperijalni rat na evropskom tlu. To nije administrativni propust – to je strateška praznina koja se popunjava improvizacijom. A improvizacija u bezbednosnoj politici se uvek naplaćuje – možda kasno, ali skupo.

Četiri stuba bez temelja

Spoljna politika jedne države nije samo skup protokolarnog šarma, već ogledalo njene političke zrelosti, strateške doslednosti i institucionalnog integriteta. Srbija danas pokazuje zabrinjavajući deficit sve tri osobine.

Dok vlast i dalje deklarativno govori o „četiri stuba spoljne politike“, u praksi se ne zna da li uopšte imamo temelj. Zbog nedostatka vizije i strategije, Beograd i dalje pokušava da balansira između Moskve, Pekinga, Brisela i Vašingtona – ali taj balans odavno više nije neutralnost. U aktuelnoj globalnoj geopolitičkoj situaciji, ovakvo oktroisano stanje možemo jedino nazvati konceptualnom nekonzistentnošću spoljne politike.

Deklarisana vojna neutralnost, koja nije ustavna kategorija već odrednica........

© Danas