Ima tu nečega jako simboličnog u spaljenoj zastavi Srpske radikalne stranke, koju je podložila pobunjena masa u subotu veče u Novom Sadu. U toj vatri kao da je gorelo čitavo četrdesetogodišnje carstvo zla. Ako malo bolje zagledamo, videćemo u tom plamenu našu propast koja je kulminirala u ovom „dobu pacova“.

Sve ima svoj početak i ništa nije izolovano jedno od drugog, pa tako ni ova naša sumorna realnost nije krenula 2012. godine u maju, kada je Srpska napredna stranka krenula da pretvara ovu zemlju u neoradikalsku rupčagu.

Scene ekstremnog nasilja po ulicama Srbije prema pobunjenim građanima, svedočenje devojke u kojoj je državnoslužbenička gnusoba preti silovanjem pred drugima, brutalno prebijanje mladih ljudi koji leže na ulicama, privođenje maloletne dece i ophođenje prema njima kao prema najokorelijim mogućim kriminalcima – sve su samo rezultati višedecenijskog ludila u kojem Srbija tako berićetno tone.

Postoji ta volšebna konekcija – može da se uhvati i te kako, ako se dobro zagledamo – između bacanja cveća na tenkove ’91. koji idu prema Vukovaru i sadašnjeg premlaćivanja ljudi na kolovozu. Dobro je Toma Marković u svom tekstu „Rat se vratio kući“ analizirao celu situaciju. „Banda koja je započela četiri rata devedesetih godina, koja je harala po susedstvu, napravila silne ratne zločine, uništila sve čega se domogla, unesrećila milione ljudi i na tome izgradila karijeru – sad bi da nešto slično pokrene na domaćem terenu. Pošto rat više ne mogu da izvoze van granica Srbije, radikali svih boja bi da malo satiru sopstveni narod, sve ostale su već........

© Danas