Pokojna prababa nas je jednom, sva usplahirena, sazvala da ispriča šta se desilo. Neko je sabotirao točkove konjske zaprege i sad ljudi mogu da izginu, pričala je sve maramicom brišući znojno čelo.

U tom trenutku najveće napetosti se pak prekinula epizoda i baba je sad morala da čeka sutrašnju, da vidi hoće li junakinja izvući živu glavu.

Bilo je to vreme prodora venecuelanskih sapunica u našu sasvim realnu distopiju. Da je bilo Netfliksa, baba bi sigurno bindžovala, ovako je morala da čeka.

Koliko mi je poznato, nije se pridružila peticiji da se Kasandra oslobodi iz zatvora jer je pravi krivac zapravo zla služavka Rosaura. Ali, pisala se i takva peticija u Srbiji i vrag će ga znati ko je potpisao iz fore, a ko mrtav ozbiljan.

Uprkos dramatičnoj sabotaži fijakera, babu smo nekako mogli da smirimo. LJudi iole zdrave psihe (inače, mislim da smo svi načeti, samo je pitanje koliko) umeju da se užive, ali da ipak ne pomešaju stvarnost i fikciju. Televizijska serija ostaje televizijska serija, video-igra ostaje video-igra, strip ostaje strip.

Ljudi su međutim prijemčivi deluzijama. Mislimo, osećamo, delamo ne u skladu sa onim što jeste, nego u skladu sa onim što znamo da jeste, a zapravo mislimo da znamo da jeste. Jer, svet oko nas ne pojmimo direktno, nego posredno, čulima. Nemamo na šta drugo da se oslonimo.

Recimo, ako ste uvereni da vam je kolega ukrao hiljadu dinara iz novčanika – iako nije – vi ćete se prema njemu ponašati kao prema........

© Danas