Nedavno sam u Mastrihtu vodio poluminutnu bitku u sklopu velikog svetskog Kulturkampfa. Bila je to bitka sa jedva dvadesetogodišnjom kelnericom veganskog kafea, ali hej, ne biram ja bitke po protivniku nego po tome koliku svetinju branim.

Žena je naručila kapućino bez kofeina i sa sojinim napitkom, a ja rekao da ću „normalan“ kapućino. „Ne kažemo ovde ‘normalan’“, podučila me mlada kelnerica. Dobro, rekoh u sebi, pravićemo se da reč „normalno“ mora da znači „u skladu sa normama, prirodno“, a da ne može da znači „uobičajeno“.

„U redu, ja bih kapućino sa mlekom. Pošto ovo od soje i badema ionako nije mleko“, kažem. „Hm, ne slažem se, ali ne bih da raspravljam. Dakle, Vi ćete sa kravljim mlekom“, kaže konobarica.

Jok, nego sa kengurovim. Ona od mene očekuje da mlekom ne nazivam samo ono što jeste mleko – proizvod mlečnih žlezda sisara. Nego da u pojmu mleka, protivno logici, napravim mesta i za vodu u koju je potopljena šaka mlevenih badema, ovsenih pahuljica ili soje, pa je to proceđeno, pa se prodaje za tri evra po litru.

Tako ide svaki Kulturkampf – on je više od postmodernog „anything goes“, gde svako radi kako hoće. Recimo, mlekom zove ono što misli da treba da zove mlekom. Ali ne, Kulturkampf je toliko bespoštedan da se u njemu traži da svi uvaže, prihvate i primene ono što mi hoćemo i smatramo ispravnim.

© Danas