U haosu prethodnih dana naziru se crvene niti naših nesporazuma. Recimo nesporazum o narodu. Neslavno propadaju pokušaji da se on, narod, jednostavno definiše i kanališe.

Uzmimo primer Bokana Dragoslava, reditelja i nacionalnog besednika, kojem je u životu krenulo otkako je prestao da kritikuje i počeo da hvali prvog među nama. Bokana je imenovalo za poglavnika Narodnog pozorišta, takoreći za prvog režimskog režisera. Takvu moć nije imao još otkako je devedesetih vodio malu paravojsku.

Bio je red da takav kulturni udarnik učestvuje na „književnoj večeri“ u šatorskoj faveli pred Skupštinom na kojoj je bilo svega – roštilja, folk muzike, batinaša. Samo knjiga nije bilo na „književnoj večeri“ koja, uzgred, nije ni bila uveče nego usred najveće žege.

Bokana je najedio vašarski ugođaj pa je urlao na nekog da ugasi muziku dok se sa bine kazuje. „Nećemo da se igramo vašara“, grmeo je u mikrofon, dok mu je gas od uzbuđenja napukao. Onde je došao da „utiče na duše ljudi koji žele nešto da čuju, nešto drugačije, a ne da budu kao u Šapcu na vašaru“.

U hroničnim gostovanjima po režimskim televizijama, gde valjda deli dvokrevetni sobičak sa Nebojšom Krstićem, reditelj-jurišnik mesecima dokazuje publici kakav je narod zapravo uz vlast. Da to nisu neki krezubi ovakvi i onakvi, da to nisu divljaci i ljudi praznog mozga, već Srbi, ljudi kulture i nesalomivog duha kojima su na duši pravoslavlje, kosovsko predanje i dobrobit........

© Danas