Vreme leti i našim malim životima i društvu. Godinu dana je prošlo otkako je kolega napisao u redakcijsku grupu, prvog novembra u 12.55: „Ovo je velika nesreća, čim su poslali bagere.“

Sat i tri minuta je, dakle, bilo dovoljno da se zna da je nesreća ogromna. Teže je reći koliko je trebalo da se zna da je tog dana nešto u Srbiji prezupčilo. Možda iste večeri? Ili sa ćutnjom na raskrsnicama? Represijom vlasti? Studentskom pobunom?
Svejedno, znamo da je prezupčilo. Nijedna tačka tog tajmlajna nije sama presudna. Glupo je reći, jer šesnaest ljudi je uludo poginulo pod betonom, ali i sam je pad nadstrešnice mogao biti tek povod. Kao vulkan, krčkalo je ispod površine, a onda je pokuljalo.

Ali, šta je pokuljalo? Podele za i protiv vlasti? To bi bilo previše banalno. Odavno su ljudi u Srbiji podeljeni u tabore, prilično čvrste. O korupciji naprednjačkih prvaka i njihovih tender-ortaka, o nameštenjima i nameštanjima, znali smo i pre sve. A ko nije znao, ne zna ni danas.

Vujadin kao ogledalo

Deluje mi da je pokuljao osećaj da je zadnje vreme došlo. Kao u kazinu, namah je podignut ulog cele igre i sada se, uz tek malo preterivanje, može reći da je društvo spremno da ide all in. Sve na crveno. Ili sve na crno.

Jer, vidiš da glava može da se izgubi u bezazlenom čekanju voza,........

© Danas