Taman sam hteo da prestanem da potajno pohodim stan Radoša LJušića. Bio sam spreman da mu vratim sve knjige i dokumente. Htedoh javno da ga pitam za dozvolu da onu gomilu knjiga koje, kada je otišao u penziju, nikada nije vratio našoj fakultetskoj biblioteci, direktno tamo odnesem i smestim na njihove police. Time bih mu pomogao da stane na rep zlobnim glasinama da je krađu knjiga izmislio samo zato da one koje je davno „pozajmio“ ne bi morao da vrati u biblioteku.

Bio sam spreman da se razdvojim čak i od one čuvene fascikle, na kojoj je LJušić drhtavom, staračkom rukom napisao „Miloš Ković“. Srce mi se steglo kada sam video sa koliko je marljivosti i truda prikupljao superpoverljive materijale o meni. Uvek sam voleo Kovačevićevog Profesionalca. I eto, doživeh da i ja, kao Teja Kraj, dobijem svoga Luku Labana…

Prestao bih i da vršim pritisak na LJušićeve prijateljice. Dozvolio bih im da se opet druže sa njim. Svoj prethodni tekst završio sam, uostalom, znakom dobre volje, kada sam čak i muve pozvao da se vrate svome Gospodaru. Znam da im je to u prirodi i da su našle, hm, svežiju materiju organskog porekla, da u njoj polažu svoja jajašca. Ali, šta je sa lojalnošću? Kuda ide ovaj svet?

Moju pruženu ruku LJušić je, avaj, opet ujeo. Iz cviljenja i skvičanja, koje budi sažaljenje, iznova je ušao u fazu režanja. Izgleda da ga je moj tekst Muve su odletele baš pogodio. Odgovor je, kako se vidi, napisao u stanju mentalnog rastrojstva. On vrvi od slovnih i gramatičkih grešaka, od nelogičnosti, nedorečenosti, laži i uvreda koje su na granici psovki. Kada je uzrujan, LJušić ne bi trebalo da piše. Ne očekujem da bi Danas trebalo da svojim saradnicima obezbeđuje lekarske usluge. Ali pomoć lektora i korektora bi, u tako uglednoj novini, trebalo da se podrazumeva.

Ovaj kočoperni megdandžija sedih vlasi me je, naime, u Danasu, u dva nastavka, na najprimitivniji način vređao i blatio, pre nego što sam mu, samo jednim tekstom, odgovorio. I sada me on upozorava na ton, na to da bi kao jedan profesor univerziteta trebalo da se izražavam mnogo pristojnije. Gospodar muva se, eto, iz sokačkog psovača munjevito premeće u časnu starinu i uvaženog člana akademske zajednice…

To me je podsetilo na stare dane, kada je bio još sa nama, na Filozofskom fakultetu, pre proklete penzije. Svoje nadahnute besede na našim većima uvek je započinjao podsećanjem na svoje godine i višedecenijsko iskustvo u služenju visokim akademskim idealima. To........

© Danas