Jedan aforizam kaže da: Svaki treći student u Srbiji razmišlja o odlasku u inostranstvo. Ona dva još nisu završila fakultet. Ova duhovita a gorka misao kao da koncizno iskazuje svu besperspektivnost mladih ljudi u Srbiji koji su se podigli kada je „kap prelila čašu“, kada je nastradalo petnaest nedužnih ljudi i još dvoje teško povređeno ispod nadstrešnice u Novom Sadu.

U tom događaju je sažeta i prepoznata sva bezskrupuloznost, nekompetentnost, korumpiranost, malicioznost ovog sistema vlasti koji je izgrađen na partijskom zapošljavanju i napredovanju, poslušnosti i nestručnosti, kao i uspostavljanju intresne međuzavisnosti u piramidalnoj organizaciji na čijem je vrhu, zna se ko. Studenti su iskazali svoje nepristajanje na takvo stanje stvari. Ne žele da žive u takvoj državi, a ne žele ni da odu iz nje. Otuda nihov protest i ispostavljeni zahtevi za korenitim promenama u društvu i zemlji, te da bi imalo smisla ostati u njoj.

Studenti su za ovo vreme pokazali neverovatnu zrelost, istrajnost i mirnoću, tako nesvojstvenu mladalačkim godinama. Kao da su imali na umu reči našeg blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je govorio da čovek treba da razvija um, ali da pritom paralelno razvija i dobrotu. Jer ako um pobedi, onda čovek postaje hladan, otuđen, gord i nadmen ali, s druge strane, ako samo razvija dobrotu, ona je slepa (ne kažu džabe da su dobar i budala braća) i treba joj um da je vodi. Tek u ravnoteži uma i dobrote stiže se do visina do kojih su nesporno ovi današnji studenti stigli, a da pri tome nisu napravili skoro pa nijedan pogrešan potez. Nijednog trenutka nisu pristali niti prihvatili jezik onih protiv kojih su krenuli. Mi stariji plačemo od nade i ponosa kada vidimo te mlade ljude tako hrabre i tako svoje i pitamo se ko bi bio taj ko bi na poziv te i takve mladosti mogao reći ne.

© Danas