Čim sam napisao kolumnu o mom dvadeset petom oktobru, oprao sam tonu sudova, a Đurđija nas je spakovala. Oko podneva u ponedeljak krenuli smo u Srbiju, u kojoj smo poslednji put bili pre godinu i osam meseci. Nismo nikome javili da dolazimo, osim roditeljima, Dukiju i Nenadu Kulačinu. Prećutao sam ovo putovanje svojim spasiocima iz PEN-a, jer sam pretpostavio da im ne bi bilo milo što u Srbiju idem tako brzo, a Žvalavi i dalje drži sve poluge moći.

Vozeći, u sebi sam psovao što i sada, kada idem da slavim pobedu nad naprednjacima, bijem glavu oko toga hoće li neko biti toliki debil da me smara na granici. Panduri su dolazili kod moje keve da me traže, nisu rekli zašto, da je nešto ozbiljno verovatno bi to pisalo panduru na granici. Kod Slavonskog Broda ugledali smo dugu na istoku i zaključili da će definitivno sve proći okej.

Pandur je bio nadrkan, klepio je našim pasošima po aparatu i pustio nas. Carinik je bio podjednako lošeg raspoloženja. Samo je mrdnuo očima ulevo i ušli smo u Srbiju. Na prvoj pumpi smo stali i ja sam opalio selfi, koji sam okačio kao priču na društvenim mrežama. Toliku količinu čestitki, koje traju i dok pišem ovaj tekst, nisam dobio........

© Danas