Idem u jedan od šatora da se doradim. Dobar šator. Nabavili smo ih preko moje firme za uvoz ukradene sportske opreme. Bio sam zadovoljan zaradom, pa sam Žvalavom naredio da kupi od mene još šatora i podigne ih ispred skupštine. Kad me pitao zašto, opalio sam mu prstenac.

U šatoru nema nikog. Tu su paketi s vodom, ima trista flašica po šatoru, a zašto? Zato što sam ih oteo od onog džibera i prodao stranci. Ćaci biznis nije baš najunosniji, ali je zabavan. Podseća me donekle na 1992, samo što bi ovi poubijali jedni druge kad bi ih poslao na ratni zadatak.

Kakva vremena, takvi zadaci, setno zaključujem. Izlazim napolje s osmehom na licu i namerno krećem u suprotnom smeru od onog u kome ćaciji i dalje rade sklekove. Čujem kako stenju i uzdišu. Ozbiljna govna. Zahvaljujući šatorima ispred skupštine, nema buke od saobraćaja s te strane. Naredio sam bradatom picopevcu da mi plati da usput........

© Danas