„Drugovi! Naređenje glasi: jurišamo istočno, do Ravne gore, gde se nalazi štab Draže Mihailovića. Opkolićemo ih i likvidirati! Pošto od vas smradova nema vajde, moj odred će izvesti operaciju. Makanjić će vas rasporediti po okolnim brdima da pokokate one koji nam eventualno promaknu! U ovoj akciji neće biti zarobljenih, niti regrutovanih. Četnički vrh mora biti skenjan! Jasno?!“

„Ali…“, izlete mi, a drug Mićko me ošinu zverinjim pogledom, „mi se zajedno borimo protiv okupatora.“

Kao da izbroja u sebi do deset, pa zašišta: „Politički, tvoje je da sa ostalima vikneš: jasno! Pitanje je dana kada će se ta govna okrenuti protiv nas, pod pritiskom švapskih odmazdi i reakcionarnih iluzija! To je činjenica! Činjenica zato mora biti i da ih više ne sme biti! Je li sada jasno?“

Petak trinaesti, nekad i sad

Petak trinaesti, nekad i sad

„Jasno!“, huknu nekoliko stotina regruta kojima je bilo jasno da sa ovima nema zajebavanja. Ja samo klimnuh glavom, nesposoban da presaberem otkud mu te silne činjenice, a meni je, eto, izgledalo da su činjenice upravo drugačije.

„Kaži: jasno“, frknu Makanjić koji se našao........

© Danas