Ova će kolumna možda biti nalik romanu toka svesti: zaglaviš gotovo do zore za radnim stolom jer čamiš nad novom knjigom, da se ne odmetne, a onda se probudiš u danu hapšenja ministara, kao da se odmetnulo sudstvo; pokušavaš da pohvataš konce, poveruješ, pa ne poveruješ, pa hitno kafu u oči ne bi li se zupčanici pokrenuli.

Hteo sam da pišem o Novom Pazaru, uostalom sve je povezano, sve društvene teme u srži su jedna tema, živimo permanentnu tenziju jer znamo: ono što se iza brda valja zapravo je jedno jedino golemo klupko iz kojeg vire krajevi umešanih kanapa, i celo će početi da se odmotava budemo li uspeli da istinski trgnemo bar jedan od tih kočoperno virećih čuperaka. Kad kažem mi, mislim na celu zajednicu: građani pritiskaju institucije, ne zato što naivno misle da nisu kidnapovane, već zato što znaju da onamo ipak dišu i poneke duše koje na otmicu ne pristaju.

Čovek koji vlada svime osim sobom daje već devet meseci naznake da će mu ta nevladavina dotući vladavinu, gubi konce, a nezgoda s izgubljenim koncima je baš ta što se mogu povući i dovesti do paranja. Da se odbrani, ne bira sredstva, a ima sva. I ne treba ti neispavanost da u takvoj klimi sumnjičavim očima gledaš na nekakva hapšenja koja se pritom zgode na zgodan datum. Što stvar ne čini nezanimljivom, na više nivoa.

© Danas