Petak je, ovu kolumnu kucam iz Ljubljane.

Dok čitam vesti – da je policajka Katarina Petrović ponovo suspendovana (ovog puta zbog svoje knjige), da su studenti vijani okolo Kule (te da su se, iako je bilo gluvo doba, začuli i pucnji), da njihove kolege iz Novog Pazara ostaju u pritvoru (optužba je, naravno, da su rušili ustavni poredak, iako za to delo nema nužnog preduslova: da ustavni poredak postoji), te da je jedna studentkinja Filozofskog sinoć izgubila život, pod okolnostima krajnje nejasnim – a da je sad u zgradu ušao UKP, dakle Kričak, državni prvak sklonosti ka pravdi za studente… sve to skupa, s obzirom na moju trenutnu lokaciju, tera me da se setim jedne crtice dragog Miljenka Jergovića, koju je zabeležio prilikom nekog putešestvija kroz Sloveniju. Naime, Slovenci umesto „ili“ kažu „ali“; na zidu je video grafit: „Biti ali ne biti“, pa tim povodom konstatovao: „Razlika među našim jezicima je razlika između Šekspira i egzistencijalizma.“ Mislim se upravo: biti ali ne biti, kakav savršen moto života u Srbiji.

Ovde ranije nisam poznavao nikoga. Doći sada, to je kao da si po običnom danu prošetao do centra prestonice ili skoknuo do NS-a da vidiš mile ljude. Tu su Mare i Srki iz Mentalnog razgibavanja, tu je Vidojković, tu je aktivistkinja Mila Pajić. Kafanu „Borza piva“, koju drži naš čovek Bojan – Srki iz nemile milošte zove Tvorza piva: tu........

© Danas