Tanjirić za kolače, na vrhu naslage, skliznuo je i, zveknuvši o naslon stolice, meko je pao na tepih na dve gotovo identične polovine.

Mašura je ogorčeno uzviknula „oh“! Jevgenij Nikolajevič, koji je stajao u vratima trpezarije, izgovorio je „hm“ ne bez zluradosti.

Servis je bio u pseudokineskom stilu, u pretplati, ali Jevgenij Nikolajevič odavno nije žalio za svojom imovinom, a razbijeni tanjirić je čak potvrđivao ispravnost njegove davne misli: njegovi naslednici bili su ni za šta u višem stepenu.

Čak Mašura, unuka njegove pokojne žene Eme Grigorjevne, najsimpatičnija od svih, koja je odrasla pred njegovim očima od deteta s debelom njuškom u divnu devojku, bila je malo ograničena.

Direktnih naslednika, pravo govoreći, nije ni bilo – sve drugog, trećeg, stepena, kumine kume… pastorče.

I svi su nešto očekivali.

Astal-stonogu Jevgenij Nikolajevič je sam rasklopio, pričvrstio je gvozdene kukice.

Žene – i Mašura i kućna pomoćnica Jekatarina Aleksejevna i Lenočka, polurođaka koja je doputovala iz Peterburga i koja ga je često obilazila posle Emine smrti – nisu umele da barataju tim stolom.

Ema, od svih žena u njegovom životu, bila je jedina i s glavom i s rukama.

Ona je i sto mogla da rastavi bez muške pomoći, i kristal je prala tako kako nije znala nijedna kuvarica… a o prijemu gostiju, organizaciji svakog posla – da se i ne govori.

Mašura je nakrila........

© Danas