U zemlji u kojoj se mentalne tegobe još uvek guraju pod tepih, a traženje pomoći često odlaže do poslednjeg trenutka, pogrešno informisanje nije ni bezazleno ni neutralno, ono može naneti direktnu štetu. Zato je važno da se o psihoterapiji govori precizno i odgovorno. Tekst kolege Radovančevića o „štetnosti psihoterapije“ pokreće važnu temu, ali je smešta u okvir koji, umesto razjašnjenja, lako može da dezorijentiše čitaoce.

Osvrt na naučnu literaturu je uvek dobrodošao i presudno je da se literatura čita celovito. Uzmimo za primer rad Scotta O. Lilienfelda iz 2007. godine, na koji se kolega D. Radovančević poziva, ali ga, nažalost, predstavlja pogrešno. Lilienfeld ne tvrdi da je psihoterapija opasna; naprotiv, navodi da metaanalize dosledno potvrđuju njene pozitivne efekte. On zaista ukazuje i na postojanje štetnih praksi, ali ne kao dokaz inherentne opasnosti psihoterapije, već kao argument za jasno razgraničavanje takvih praksi od stručnih, potvrđenih terapijskih metoda.

U svom tekstu kolega upotrebljava rad Lilienfelda kao argument o „štetnosti psihoterapije“, s tim da Lilienfeld zapravo uopšte ne govori o psihoterapiji, već o široj kategoriji raznih psiholoških tretmana u koje su uvršćene i intervencije koje nikada nisu bile psihoterapija (na primer, CISD „Critical Incident Stress Debriefing“ oblik krizne intervencije koji je napušten zato što se pokazao potencijalno štetnim).

Osim toga, spisak štetnih tretmana sadrži i tretmane koji uopšte nisu psihološke intervencije (programi gde su uniformisani policajci zastrašivali decu u školama) ili su odavno napušteni kao opasni („re-birth“ tehnika u kojoj su deca uvijana u ćebad, uz vršenje snažnog fizičkog pritiska što je rezultovalo smrću detata usled gušenja). Kada se to uzme u obzir, postaje jasno da se Lilienfeldov rad pogrešno koristi kao argument protiv psihoterapije jer većina navedenih praksi nije savremena psihoterapija, a deo uopšte nije ni psihološka intervencija. Predstaviti ove........

© Danas