Kad javno priča o svom prethodnom političkom životu, kada je bio mladi ministar informisanja tokom NATO bombardovanja Srbije, Vučić po pravilu nudi dva svoja lična uvida o Slobodanu Miloševiću.

Prvi je da se Milošević oslanjao na „narod zna“, što je po Vučiću bilo potpuno pogrešno, narodu se svakodnevno mora govoriti šta je to što zna. Dakle, predsednik mora da se obraća u proseku svakodnevno, da bi narod „znao“, a ne kao Milošević izuzetno retko.

Drugi uvid je da, kako Vučić kaže, „moraš da izračunaš našu snagu i naše ludilo i naše pritiske“, to jest da je on sam već petog dana NATO bombardovanja, odlazio od predsednika Milana Milutinovića kući, pitajući se „zašto to ne prekidamo“.

Zašto smo čekali 88. dan, zašto nismo prekinuli (i predali se) već desetog dana, objašnjava nam sada Vučić, dodajući da je onda to pitao Miloševića, koji mu je navodno odgovarao „čekao sam Ruse“, a posle „čekao sam Kineze“, jer je „imao neke signale“.

Ali, da pomoć nije stigla. Trebao je da to prihvatimo koliko god da je........

© Danas