Sarajevo je ovih dana grad koji izgleda kao da je zaboravio na sve svoje rane. Baščaršija vri. Ulice su pune ljudi iz svih krajeva sveta, čuju se različiti jezici, restorani su puni, a turisti zastajkuju na svakom koraku. Fotografiraju se, prave selfije, smeju se i uživaju u gradu koji je tokom Sarajevo Film Festivala postao jedno od najživljih kulturnih mesta Evrope.

I dok gledam te ljude kako poziraju pred Vijećnicom, na Baščaršiji, na mestima koja su danas turističke atrakcije, ne mogu da ne pomislim na ono što je bilo. Na ista ta mesta na kojima su se nekada glave mahinalno saginjale od straha pred snajperima. Na ljude koji nisu znali hoće li dočekati sledeći dan. Na grad koji je bio pod opsadom, a danas je ponovo otvoren prema svetu.

Možda je upravo u tom prizoru sadržana sva veličina Sarajeva. Grad koji je preživeo pokušaj da bude ubijen danas pokazuje svetu da život ipak može da pobedi.

Ali ispod te festivalske slike, gotovo neprimetno, odvija se neka drugačija priča.

Politička scena Bosne i Hercegovine ponovo je uzavrela. Predizborna kampanja već se oseća na svakom koraku.

Političke partije bespoštedno kidišu jedne na druge, a nacionalne teme ponovo se guraju u prvi plan. Dok se građani bave svakodnevnim životom, političke elite ponovo otvaraju stare rovove.

Najopasnije je što se, uz sve unutrašnje sukobe, ponovo vraćaju i stare ideje o podeli Bosne i Hercegovine.

Povampirene separatističke politike iz Beograda i Zagreba više ne zvuče kao davno prevaziđene priče. Naprotiv. Sve češće se stiče utisak da se u različitim političkim centrima ponovo razmišlja o tome kako Bosnu učiniti slabijom,........

© Danas